Mirjana Bobić Mojsilović
Azbuka mog života
odlomak iz romana Putujem u Meksiko, pa iz Ćićenice u Novu Kaledoniju, onda se odjednom nadjem na farmi meda kod Kuršumlije, preda mnom se smenjuju manekenke tužnih očiju, anoreksične Ruske devojčice, koje u kameru spremno govore da vole Fashion TV, lovci na ajkule, oznojeni televandjelisti koji govore o moći vere, plastični hirurzi sa Beverli Hilsa koji se bave podmladjivanjem vagina, fragmenti sapunskih opera na španskom i portugalskom puni suza. Sitno seckanje luka. Izvlačenje LOTOA - devojčice u crvenim satenskim haljinama drže brojeve i namiguju, dok voditeljka dramatično isturenog kuka poručuje ”Pazite šta želite, jer mi ispunjavamo sve želje”! Zatim se redjaju domaće političke pričaonice, vesti u kojima se pominju mrtvi, Madona na MTV, scene iz života srpskih poslanika, filmske sudnice, stota repriza dramatizacije života Henrija Osmog, reportaža sa Ostroga, dve natapirane lezbijke u sceni kunilingusa, dizači tegova, astrolozi koji savetuju da se uradi detaljan pregled krvne slike i bešike(!), berzanski izveštaji, čovek koji jede buba-švabe, i zatim, odjednom, slika sata i kazaljke koja se pomera. Dva i trideset. Tako je stalno. Prvo sam danima zurila u televizor. Mogla sam tako satima: nepomična, skoro kao statua, gledam u ekran, sa palcem zalepljenim za daljinski upravljač. Kad ne zurim u televizor, neprestano razmišljam o onom Murakamijevom moru na koje nečujno pada kiša, a da to niko ne zna, čak ni ribe. Neprestano razmišljam o tom moru, o toj ogromnoj neutešnoj tajni.Ja sam ta kiša koja nečujno pada u more, a da to niko ne zna. To je moj život. Zavese navučene na pola prozora. Prepuna pepeljara. Iz dvorišta, u avgustu, dopire tiha i prijatna pesma zrikavaca. Nokti na nogama savršeno izgledaju, krv crveni lak se ne mrda već nekoliko dana . Lepa su mi stopala. Moje ruke ponovo su negovane. Iz kuhinje čujem kapi vode koje padaju u sudoperu, sa onim malim praskom. Trebalo bi da zovem vodoinstalatera da mi promeni gumicu. Zevam. Trebalo bi da spavam. Trebalo bi da legnem. Trebalo bi da ugasim televizor. Trebalo bi da se bolje držim. Ali, šta ako ima nešto što ne bi trebalo da propustim? Na primer, nešto iz oblasti astronomije, ili nešto o najnovijim arhitektonskim čudima u Kini? Ili, neke nove vesti o poplavama u trećem svetu, o novootkrivenom genu, ili neku genijalnu reprizu Monti Pajtona? Navučena na tv. Onda palim još jednu cigaretu, i odvlačim se do kuhinje. Sudovi su oprani, samo je ostala šolja od čaja, ili činijica sa kikirikijem, ali to ću ujutro. Za mnom trčkara glas spikera sa Explorera koji poručuje da je otkriveno da se strah i panika najbolje leče koncentrisanjem na abecedu. Svako slovo – nova asocijacija, i panika nestaje. Nasmešim se na tu pomisao, P – panika. Misliti o panici , najkraći je način da ona oslabi. Ima logike. Prelazim rukom preko čiste glatke kuhinjske ploče i pomislim kako sada jedva da se i sećam kad sam poslednji put upalila punu mašinu za pranje sudova. Bilo je to kad sam pravila pijanog šarana, zimus, za Badnje veče. Prljam za jednu osobu. Sama sam, kao panj. Sama sam kao pusto ostrvo. I, to niko ne zna. Zatim se odvlačim u krevet. Ležim na sredini, sama, u tom praznom carstvu za dvoje. Od kad su svi otišli, ja sam još više postala ona udaljena kiša koju niko ne primećuje. A možda sam to bila oduvek, samo što to niko nije video. Niko me nikada nije čuo. Navlačim čaršav do brade. Ležim u mraku, i zatim zatvaram oči. Ćutim. Osluškujem šapat, zastrašujući, dugi šapat noći. Padam u san tek pred zoru. Ne sanjam više ništa. Tako je od kako je otišao. P, kao panika. Drhtim. Pariz. Posledji tango u Parizu. Zamišljam da je mrtav, da leži tu, u dnevnoj sobi: Marlon Brando kleči kraj odra svoje voljene neverne žene i priča joj. P, preživeću. P, kao priča. P, kao pričest. Kao plač. S, strah. Snovi, sin. N, neizvesnost. K, košulje, njegove košulje, ispeglane. P, pakovanje. Peglanje. Z. Zauvek, ”ovaj put zauvek”, kao u onoj pesmi. Z, zbogom. Zvaću te. K. kofer, samsonite. Kravate. O, oprosti. U, umreti, uvek, uvuci kragnu. Uvrede. T, telefon. ”Doći ću predveče”, rekao je, ”ako ti odgovara, da uzmem svoje stvari.” R. Razmislio je, tako je rekao, za sve je bolje da ode. Za nekoliko sati, doći će, da bi otišao. Strah me je, sada, kad smo se dogovorili, odjednom, strah me je da ga vidim, ponovo, oči u oči, dok ulazi, dok mu predajem kofer, dok uzima svoj život, spakovan i ispeglan. Strah me je da se ne rasturim od te nepodnošljive scene, samo od toga me je strah. Nije me strah od samoće. Preživeću. ”Mama, je l’ sve u redu? Nisi valjda u nekom bedaku?” ”Sve je u redu, ne brini. Kako si …” ”E, našla sam govornicu iz koje mogu da te zovem za ”dž”, ali traje samo tri minuta. Jedem supu svakog dana kod onog Kineza, ne brini, ofarbala sam se u crveno…Jeb’o te, al’ ovo krči…Izvini što psujem, ali ovo je haos, jeste da je džabe, ali …Super sam, ne brini, dobila sam prekjuče rezultate sa onog kolokvijuma, super sam uradila…e, ovo će da se prekine. Aj’ ćao, zovem te…” To je Marta. Moja ćerka. Brza, slobodna, bezbrižna poput leptira. Dvadeset godina. Odlepršala je u ”drugu dimenziju”, tako voli da kaže za svoju stipendiju. Već šest meseci živi u Londonu. A Luka, moj dvadesetčetvorogodišnji sin, već skoro godinu dana živi na Ibici. Javlja se jednom mesečno, kaže da ne stiže češće. Moju decu sam videla pre šest meseci, a , ipak, moje osećanje usamljenosti postojalo je i kada su bili tu, kada su svi bili tu, kada smo bili porodica. Činjenica da su se moja deca otisnula za svojim sudbinama nije na mene delovala užasavajuće kako se to očekuje u životima majki na ovim prostorima. Nekako sam odavno osetila da smo, u stvari, odvojeni jedni od drugih, da su oni, moja deca, odvojeni od mene odavno, možda čak i onog trenutka kada su prvi put pokazali da im je dobro i bez mene, da im ne nedostajem, da će preživeti, a to je bilo dok su još bili gimnazijalci. Ne, nisam savršena, ali u svakom slučaju nisam od onih majki koje guše svoju decu. Jednostavno sam ih pustila da se osamostale, i kada sada razmsilim , otkrivam da je moja poznata vaspitačka širina možda proizlazila iz mog egoizma. Bilo mi je lakše da mi deca brzo odrastu, kako bi više vremena bilo za mene. Da bih imala slobodno vreme, da bih mogla da uživam. Da idem kod frizera, kod pedikira, da izlazim po kafanama, da idem u šoping, da živim životom preporučenim u medijima za savremenu urbanu ženu. Da budem uspešna. Sad odjednom ne znam šta ću sa tim vremenom. Imam svo vreme samo za sebe, a opet , ono neumitno ističe. Za dva dana punim pedeset godina. To je polovina od sto godina samoće. Od kada je Uroš otišao, pre dva meseca, prošla sam fazu šoka, pa melanholije. Suvi poljubac, knedla u grlu, priznaje da se zaljubio, da je to jače od njega, da mora da ode da me ne bi mrzeo, da ga je ona vratila u mladost, da je sa njom opet mlad, to su te reči, opšta mesta, moli me da ga ne mrzim, da to nije planirao, da mi ostavlja sve, i da bar ja moram da ga razumem, da bar ja znam o čemu govori. Samo sam duboko disala, vrlo duboko, do onesvešćivanja, da sprečim da me osećanje praznine obuzme odmah. Moj muž je otišao zagrlivši me, ruke mi nemoćno vise pored butina, njegove ruke na mojim mirnim ledjima, osećam da bi mogao da plače od ganutosti što sam tako dobra, što ne plačem, što mu ne otežavam…