Mirjana Bobić Mojsilović
Dnevnik srpske domaćice
odlomak iz romana Zovem se Anđelka, Kada sam bila mala,verovala sam da ću sa tim imenom da napravim nešto.Videla sam sebe ne kao anđela – anđele smo u mom detinjstvu viđali samo na kič slikama kod staklorezaca i na razglednicama u izlozima Srpske Pravoslavne zadruge kojih je bilo nekoliko u Beogradu i od kojih me je hvatala neka neobjašnjiva jeza.Te radnje bile su za mene neka vrsta crne rupe, mrak smrti zjapio je iz njih prema meni, plašila sam se da pogledam u pravcu bilo koje ikone okačene u prašnjavom izlogu na uglu 29.novembra i Vojvode Dobrnjca…Toga se sećam.Nisam sebe, dakle, videla kao anđela, nego kao crnokosu devojčicu – lutku, sa visećim loknama,kao neku novu Širli Templ.Verovala sam da ću da budem glumica. Htela sam da odmah budem dete zvezda.To je u Titovoj Jugoslaviji bilo veoma trendi, oduvek, naročito krajem šezdesetih…tako da sam ja samo tipični predstavnik generacijeTitovih pionira…Mogla sam da budem dobra glumica jer sam, prvo, imala želju da mi tapšu, a drugo, svi su govorili da sam strašno talentovana. Divno sam recitovala.Najbolje je bilo kad izađem da na svečanoj akademiji u osnovnoj školi „Narodni heroj Srećko Popara“ recitujem „Lijepa si zemljo moja, i skladna kao vodarica s krčagom na glavi“. Još uvek pamtim početne stihove te rodoljubive pesme, njihovu uzvišenu, gotovo himničnu muziku. Ja recitujem, a svima oči pune suza.Meni je drhtao glasić, i srce mi se punilo nekom neopisivom radošću, i tuklo u grudima kao uznemireni kanarinac.Volela sam da recitujem, a volela sam i svoju zemlju, stvarno. Naročito kada sam stajala na stepenicma škole, ogrnuta pionirskom maramom, obučena u tergalku i sa novom belom košuljom koju je mama ispeglala tog jutra, dok su me posmatrala zadivljena lica učitelja, tetkica, ponosnih roditelja i ljubomornih drugova i drugarica. To je moje detinjstvo iz škole…Jedino što je pretilo da svaki moj nastup dovede do fijaska bile su dokolenice na kojima je lastiš uvek bio labav i koje su se izdajnički sroljavale niz moje tanke nožice. Imala sam strašno mršave noge, u kući su me , dugo, zvali Kraka. Zato sam se,da malo ojačam noge, a i zato što je to bilo veoma napredno, upisala na folklor u NU „Narodni heroji Braća Stamenković“, gde smo do iznemoglosti vežbali „užičku čarlamu“ , tada vrlo popularno narodno kolo, koje je trebalo da izvedemo na priredbi povodom Dana Mesne zajednice „25 maj“. Sećam se da je bina bila dovoljno velika za trideset šest devojčica, i tri dečaka koji su bili i niži i ozbiljniji od nas. Ovo je ta slika – u prvom redu sedele su dve majke i jedna pomajka narodnih heroja iz drugog svetskog rata –jedna majka imala je hladnu ondulaciju, druga majka i pomajka imale su crne marame i izgledale su kao dve stare, ponosne ptice. Pomajka, to je bilo nešto kao specijalna titula.Kao majka, pa i više od toga. Mnogi narodni heroji iz Drugog svetskog rata bili su siročići, a još su posle i poginuli da bismo mi imali srećno detinjstvo.Tako su nas učili. Mi smo sa tim rasli. Bilo je tužno, pa se otuda moglo razumeti naše patetično ushićenje kada bi te žene, te majke i pomajke narodnih heroja dolazile u našu osnovnu školu, ili kada bismo pisali pismene zadatke o velikim borcima, partizanima.Činilo mi se da svi u razredu, na neki način, žalimo što nismo imali nikoga ko nam je dao život za domovinu. Naši očevi i majke bili su i sami deca u Drugom svetskom ratu, ali to nije sprečavalo jednog Milana iz susednog razreda, rođenog kao i svi mi početkom šezdesetih, koji je živeo samo sa majkom, da tvrdi kako su mu oca ubili Nemci. Želeli smo da mu verujemo. Uostalom, tačno se sećam kako su nas svake godine vodili na groblje Oslobodilaca Beograda, i kako smo uvek iznova tražili po onim malim humkama neko naše prezime. Moje, na primer. I, pošto je groblje svake godine bilo isto, osećala sam se na neki čudan način izdanom od predaka – moji, dakle, nisu oslobađali moj grad, a i svi su bili živi i zdravi. To je bilo moje rano detinjstvo sredinom šezdesetih u Titovoj Jugoslaviji. Ona priredba na kojoj smo igrali kolo, bila je sastavni deo svake pristojne pionirske biografije.Nezaobilazni, obavezni, tipični detalj kolektivne predstave koja se zvala „Socijalizam sa ljudskim likom“. Drugarice borci su tapšale, mesna zajednica bila je očarana nama, decom u narodnim nošnjama, a posle priredbe poslužili su nas „jupijem“ i minjonima iz gradske pekare.Kolači su bili preslatki i obojeni veštačkim bojama, ali ja sam bila neopisivo srećna. Dokazivala sam da sam zaslužila srećno detinjstvo, da sam deo te lepe, uzvišene i pobedničke priče. Sviđalo mi se što učestvujem, što ništa ne propuštam, što činim srećnima mamu, tatu, tetke iz prvog reda, učiteljicu, narodne heroje i njihove familije, “sve ljude ovog sveta“ kako smo verovali.Da smo armija srećne dece celog sveta, koja se drže za ruke kao na UNICEF-ovom logotipu. Mnogo ideologije, mnogo ozbiljne priče za tako mala bića, ali tako je bilo. Tako je bilo. Sećam se kako je pomajka narodnog heroja baš meni prišla – „Mala, kako je u školi“- pitala je dok su svi ostali, budno i sa neviđenom pažnjom očekivali moj odgovor. „Odlično, drugarice, član sam recitatorske, folklorne, likovne i sekcije mladih izviđača, a tata je rekao da će da me upiše i na klizanje, ako pristanem da se upišem na šah.“ Svi su se smejali. Pomajka narodnog heroja, čije je lice bilo delimično iskrivljeno od pretrpljenog šloga, pa je zato brisala levo oko i usta, poljubila me je u kosu. „Dijete moje, da je moj Budo živ, on bi svojoj Maki, tako me je sine zvao, svirao harmoniku. Znadeš li mala, da je on svirao malu harmoniku?“, rekla je. Na to su odraslima koji su se našli u blizini, zadrhtale brade od ganutosti, a deca, učesnici priredbe, odjednom su se okupila oko pomajke, da čuju jednu od bezbrojnih priča o herojima iz rata. Dve majke narodnih heroja, majčinskom ljubavlju posmatrale su tu scenu, koja je veoma ličila na slike sa Titovog rođendana. Samo što je umesto Tita u belom odelu, okruženog decom i minjonima, u centru pažnje bila zaštićena seljanka sa crnom maramom i pregačom. „A jel’ istina da je vašeg posinka, dragog narodnog heroja Budu Vukmanovića izdao gestapou njegov najbolji drug i kum Đura“, pitala sam da se napravim pametna. Pomajka narodnog heroja, samo je odmahnula rukom, učiteljica Verica Milojković samo me je prostrelila pogledom, dok su ostala deca, svesna situacije, počela da viču „Ua, izdajnik!“, pa se napravila neopevana buka. Majku narodnog heroja, onu koja je imala trajnu ondulaciju, moj drug Voja, koji je bio četvrti a izgledao kao da je prvi osnovne, pitao je, inspirisan mojom genijalnošću - „Izvinite, tetka, jeste li vi majka neznanog junaka sa Avale? Srećom, to Vojino pitanje nije čuo niko osim mene i Parezanović Slavice iz osnovne škole „Oslobodioci Beograda“, pa smo se samo gledali ispod oka kada je drugarica, majka narodnog heroja, ona sa trajnom ondulacijom, povukla Voju za uvo, i procedila kroz zube – „Sram te bilo, jel’ te to otac tako naučio?“ Inače, dve majke narodnih heroja, koje su se i same osećale kao narodni heroji, bile su u suštini prezadovoljne razvojem situacije i uopste vaspitanjem dece i omladine, pa je instruktor programa za mlade u NU Braća Stamenković, sećam se toga jasno kao da je bilo juče, bio odmah javno pohvaljen kao vrstan pedagog. Taj je posle dogurao do nekog važnog partijskog mesta u opštini Palilula. A da ironija bude veća, mnogo godina kasnije, kada je Srbija uronila u religiju, kada je ponovo otkrila zaboravljenog Boga, tog masnog pedesetogodišnjaka čije sam ime odavno zaboravila, videla sam kao pokorno, hrišćanski krotko i pravoslavno zaneseno stoji u redu za pričest u crkvi Aleksandra Nevskog, krsteći se kao lud. Ljubio je sveštenikovu ruku, brat bratu jedno dvanaest puta, dok je siroti prota Momčilo pokušavao da se izvuče iz tih poljubaca, mirjanski kolutajući očima. To je tipična srpska priča sa kraja dvadesetog veka, taj mali razvojni put komunističkog gmaza koji će se , danas dok pokušavam da saberem krpice svoje obične biografije, svog prilično slupanog života, sa Boga ponovo baciti u naručje novih komunista, koji po Srbiji danas vode glavnu reč. Moj svesni život, moj život u ideologiji, tako je počeo. U osnovnoj školi. Sa pionirskom maramom, koja je crvena jer je natopljena krvlju partizana. Simbolička krv oko naših malih nežnih vratova. Krv, žrtva, značenje, ozbiljnost.Mnogo, mnogo i morbidno, strašno morbidno, iako je sve izgledalo tako svečano, sunčano i lepo. Ona užička čarlama je, dakle, bila pun pogodak uključujući tu i razgovor sa dvema majkama i jednom pomajkom narodnih heroja, pa je učiteljica Vera Milojković posle zvala tatu i mamu da im kaže kako bi stvarno trebalo da me daju na harmoniku, ali sam ja toliko plakala, da je mama stala na moju stranu – „Vidiš Đoko, kako je mršava, detetu će kičma da strada“, i tako sam se spasla učenja muzike uopšte, a moja folklorna epizoda bila je završena zauvek. Ubrzo posle toga, odjednom nisu više hteli da me puštaju da idem na folklor. Mama je, izgleda, imala nešto protiv instruktora koji nas je učio korake. Posle sam načula da je taj Mile, koji je večito nosio trenerku i pištaljku kao kakav češki nastavnik fiskulture, štipkao jednu Lidiju iz petog razreda osnovne škole „Prva proleterska“. Dobro, ta Lidija je bila peti razred, ali je imala četrnaest godina. Ali, svejedno, instruktor Mile je samo nju terao da igra čoček na stolici, i pritom je uvek držao ruke u džepovima trenerke, i zatvorene oči… Mada, kod mame u albumu ima jedna reckasta crno bela fotografija, vrlo mala, na kojoj se vidim ja, u srpskoj narodnoj nošnji pored pomajke narodnog heroja Bude Vukmanovića. Vrlo sam srećna na toj slici. Imala sam devet godina. Sviđao mi se moj život, recitovanje, školske priredbe, pionirska marama, izleti na Košutnjak i kod Hajd parka, kako smo zvali jednu lepu nizbrdicu koja se spuštala do Pionirskog grada, i koju danas ne bih umela da nađem. Volela sam kifle sa pravom praškom šunkom koje smo nosili u torbama za izlet kao da idemo na pet dana, a ne na pre podne. Volela sam „Između dve vatre“ i „Dame i muškaraca“, cigaret žvake koje smo kupovali na komad i sažvakane čuvali u čaši sa vodom, da traju i sutra, i pesmu Tereze Kesovije „Ja slijedim svoju zvijezdu“. Žvake u kutiji na kojoj je bila nacrtana kamila i pisalo „Camel“, koje su mirisale na vanilu i inostranstvo. „Politikin Zabavnik“ koji je imao nagradnu igru sa pitanjem ko će pre da stigne na Mesec – Amerikanci ili Rusi, i nagradu za onoga ko pogodi – putovanje u Kejp Kanaverel ili u Moskvu, zavisno od toga koja od ove dve nama prijateljske sile stigne tamo prva. Volela sam kvizove na kojima su ljudi dobijali automobile i milion dinara u džakčetu, ako uspeju da puškom pogode konopče na kome visi. I naravno, porodične serije Lole Đukića sa Mijom i Čkaljom, mada nisam baš uvek razumela o čemu se tu radi. Moja porodica je obožavala jednu seriju gde Mija Aleksić zove telefonom odgovorne drugove, a ja sam se plašila neke serije u kojoj je neki strašni glas preko telefona govorio „Sad ću ja doći“, dok su se tata i mama samo zgledali i neprimetno klimali glavama. Očigledno su to, sa tim glasom, odobravali. Posle sam čula da je taj glas bio nečija savest, ali svejedno, ništa nisam razumela. Nedeljom smo gledali jednu čistačicu groznog glasa koja se zvala Marica Hrndalo, i koja je bila komični lik iz Zagreba – cela Jugoslavija, sve njene republike su morale, izgleda, da imaju svoje nacionalne komičare. Ne sećam se da je nešto smešno dolazilo iz Slovenije. Oni su u televizijsku razmenu slali džez orkestre i pevače uspavljujućih glasova. Ne mogu da kažem koliko sam stvarno volela Tita, ali se sećam da sam jednom, dok smo se igrali u dvorištu, ne samo da se napravim pametna, nego valjda i zato da pokažem kakva sam u stvari, rekla da najviše volim Tita, da volim prvo Tita, pa onda mamu i tatu, pa tek onda moga brata. Htela sam da budem glavna, to sigurno. Ostala deca su odmah počela da se takmiče u neobičnoj igri koja se zvala „koliko volim Tita“. Nije to bilo slučajno, sad mi je jasno. Bila je jedna pesmica koju smo učili u prvom osnovne i koja je počinjala od prilike – „Da me neko pita, kol’ko volim Tita…“. U mome detinjstvu, sećam se, bilo je i onih koji su voleli Hajla Selasija i Indiru Gandi, mnogo. Ta ljubav bila je nekako eterična, uzvišena, patetična, sa značenjem. Koliko ima dece u Srbiji koja zovu po njima. Moj tri godine mlađi brat, Sale, imao je najboljeg druga, Ciganina iz ulice Đuro Strugar, koji se zvao Naser Dalipi. Sale i on bili su nerazdvojni od prvog osnovne. Naser se posle oženio Indirom, takođe detetom iz šezdesetih… Kada se setim moga detinjstva, bez obzira na sve, uvek me obuzme nostalgija. Dirljiva priča. Iscepane hulahopke, razbijena kolena, lipti krv i panika da će mama da me grdi ne zbog rane na kolenima nego zbog rane na čarapi, hleba i masti sa alevom paprikom, gledanje kvizova… Ali smo u svemu tome, nekako stalno bili svesni lepe, pravedne i logične podele sveta na Istok i Zapad. Mi smo znali da smo na sredini, između svega toga, jer smo bili na raskrsnici puteva, a i nismo nameravali, koliko se sećam, da idemo sami na Mesec. Mi smo verovali da smo bolji, i sigurno pametniji i od Istoka i od Zapada. Voleli smo našu zemlju i bili smo ubeđeni da je najbolja na svetu Prvo, to je bila naša domovina, a nikada otadžbina, možda i zbog rodoljubive poezije koja je u našu lektiru stizala iz Hrvatske i Slovenije. Otadžbina je bila, nekako, retrogradna, starinska reč koja se retko upotrebljavala u vreme dok su nas učili da je volimo po svim pravilima političke korektnosti. (Danas mi se čini da je Tito izmislio političku korektnost, u njegovoj Jugoslaviji sve je bilo politički korektno po današnjim standardima Stejt dipartmenta, samo trideset godina ranije). U našoj domovini, sve je bilo Titovo, a to je značilo da je i naše. I mi smo bili Titovi, i on je bio naš. I njegov rođendan, i svi ti gradovi sa njegovim imenom, i stadioni, plavi voz. Spomenici. Imali smo sve. Život je nekako bio prepun značenja, sve je bilo istorija koja je šetala pored nas i davala nam sigurnost. Pričalo se da je jedan dečiji glumac iz pozorišta Boško Buha, u stvari, legendarni kurir Miša. Jedini koji je bio dete kao mi, i koga smo želeli da dotaknemo. Po Beogradu su se šetale veličine, slavni likovi iz rata, komunisti zvezde, pisci iz čitanki, svi oni koji su znali i pretrpeli, i koji su bili živi. Pričalo se da Tito hoće ponekad sam da se prošeta Knez Mihajlovom ulicom, samo da vidi kako ljudi žive, i kada ga prepoznaju, da im se srdačno javi. Komšinica Đina, klela se u sve na svetu da je na njena vrata došao pijani Žarko Broz da prosi i da ga je oterala. Poznala ga je, kaže, po ruci. Svi su govorili da on samo bruka Tita. Dakle, lepo pamtim da su heroji bili svuda oko nas. Kratko ošišane prosede žene koje su rado pričale o svojim ratnim danima, pokazivale rane na rukama u koje im je neprijatelj stavljao so, i koje su, pošto nisu imale svoju decu, bile darežljive prema tuđoj. “ Đeca su naše najveće bogatstvo“ govorile su, kao da su se negde o tome dogovarale, i delile čokolade „Bata“, „Seka“ i „Galeb“. To je bila politika, posle koje sam uvek plakala, jer mi je sve to bilo tužno.Uvek je neko ostajao bez oca ili majke, bez mede ili bez deke, da bi smo mi bili srećni. To je bila ta priča. Ranjenici i Nemci, kuriri i kurirke, torbica sa korom „hljeba“. I onda, zatim, Filmski žurnal sa Titom koji putuje po svetu. Kraljevi i predsednici iz pokreta nesvrstanih, lavovi, tigrovi, slonovi, malo crnče u žutom naručju letnjeg ansambla Jovanke Broz. Divna slika u boji. I u boji divna. Imao je mnogo prijatelja drug Tito i mi smo bili vrlo srećni zbog toga. Komšinica Grozdana, hvalila se da je veliki muški sat ruske marke dobila lično od Ben Bele, kad je bio u Beogradu. Ona je volela da pije, pa su svi govorili da laže. Bilo mi je milo da znam da je Ben Bela tako dobar čovek i da voli obične ljude, a naročito Jugoslovene. Sve je bilo lepo, čak su i snegovi bili veliki, i letnje kiše su bile prave i toliko ogromne, da smo na uglu ulica Vojvode Dobrnjca i 29.novembra zamišljali da imamo jezero – voda nam je bila do kolena. Ljudi su trčali i govorili – „ lije ko iz kabla“, dok smo mi frljačili izgažene cipele ka ogradi Botaničke bašte…