Mirjana Bobić Mojsilović
Gospodin pogrešni
odlomak iz romana Ledeni vetar lako se uvlačio ispod razjedenih prozorskih okvira. Kroz prozor se vidi sneg na krovovima Beoeograda. U sobi nema ničega, samo jedna stolica, jedan drveni krevet sa izgužvanim čaršavom, svetlost lampe pomešana sa sivkastom belinom snežnog neba. Naga žena sedi na drvenoj stolici. Leva ruka joj je prebačena preko tankog drvenog naslona, šaka je opuštena, lepa, bela. Njena leva bosa noga leži na otvorenoj „Borbi“. Drugi prst na nozi joj je malo duži od palca. Desna noga prebačena je preko kolena. Njene okrugle bele grudi, jedva prošarane plavičastim slivom vena, blago su opuštene. Njeno telo, puteno, skoro da je živo. Lice te žene ima melanholičan izraz, ispod te bele kože, negde sasvim glatke, negde skoro opipljive pod debelim nanosom boje, naziaziazire se njena istinska ranjivost. Kosa joj je crna, sa šiškama, to je klasičan bubikopf, kao sa starih slika Kristijana Šada . Oči ogromne, crne, mali nos. Usta tanka, rumena. Ne mogu da joj se odrede godine. Može da ima dvadeset pet, a može da bude i blizu četrdeset. Osim svedenog enterijera te sobe koji bi rekao nešto više o njoj, o onome pred kim sedi, ne postoji nikakav kontekst iz koga bi se moglo čitati nešto više o ovoj goloj ženi, modelu, smrznutom vrapcu na zimi. U sobi je hladno, bradavice na njenim grudima su izdignute. To je žena koja mašta, o nečemu dalekom, njene misli uvijaju se oko nekih dalekih breza, po kojima nikada neće pasti sneg. Iako se samo to nalazi na slici, oseća se još nečije mračno prisustvo. Oseća se dugo, lenjo popodne, kaput prebačen preko golih leđa, užarena grejalica, šolja čaja od šipka. Možda čaša kuvanog vina sa nekoliko karanfinfilića? Izvesno bekstvo, brzina. I, takođe, neverovatna sporost. Džemper, miris ćevapčića iz bistroa u prizemlju, možda kuvana rakija, njen parfem, izrovana vekna hleba, mrvice na stolu. Zgužvani papir u koji je bio umotan parizer. Miriše znoj onoga koji se ne vidi, ali čije prisustvo se oseća kao da svakome diše za vrat, miriše terpentin, patos umaz az an kapima vode, boje, krvi, znoja, otisci stopala u gumenim čiz iz mama.Oseća se miris laka za nokte, njenog karmina, starih novina, snega napolju koji ne prestaje da pada, preranog klimaksa dana koji stiže u tri i petnaest popodne. Zimski suton, kad bi samo bilo moguće da ovo sve nikada ne prestane. To je ta slika. Januar. Ima u njoj neke starinske, konvencioionalne čednosti, naznake onoga što će na platnima Bore Beka postati opipljivo poput tela koja slika, poput kože kojom je opsednut. Ali ovo je njegova prva faza, ta slika, nazvana Januar, to je njegovo prvo veliko platno sa živim modelom, ako ne računamo modele na Likovnoj akademiji, gde je kao student provodio sate radeći studije tela, anatomiju, proporcije i perspektivu, zazagledan u papir i ugljen, u stvari, više nego u staricu koja pozioziozira studentima. Sada je pred njim bila žena koju poznaje. Olga. To je Olga. Olga Kropotkina sedi prekrštenih nogu u njegovom malom beogradskom ateljeu, koji je napravio u potkrovlju, u vešernici stare zgrade na Bulevaru Revolucije. „Maljčik“, tako ga je zvala, „maljčik“, sa tim mekim „lj“, „nu, eta kasno“. Protegla bi se kao mačka, podigla bi ruke visoko. Crne malje na njenim pazusima, glava zabačena, beli vrat izvijen. Zevnula je, i spustila nogu. Slikar je ćutao. Zagledan u platno, samo se drhtavo nasmešio. Olga je ustala, protrljala ramena, pružila ruku ka krevetu i dohvatila ćebe, kojim se ogrnula. „Ideš“, pitao je odsutno, žmireći na jedno oko, zagledan u platno. Klimnula je glavom. Njena glatka crna kosa skliz nula je preko njenih obraz a. Krajičkom oka bacio je pogled na nju. Umotana u ćebe, lagano savijena napred, sa bosim belim stopalima, izgledala mu je odjednom nemoćno i pokoreno. Već mesec dana, Olga dolazi svakoga dana oko jedanaest, skida sve sa sebe, seda na stolicu i pozira mladom slikaru. Njemu je 25, njoj je 35 godina, to je iskusna žena koja zna da se izloži pogledu. „Budi prirodna, ne poziraj.“ „I prirodno je poza“, kaže ona sa osmehom, pred kojim je on nemoćan. Kad ode kući, ona seda za pisaći sto i prevodi pesme Marine Cvetajeve, Aleksandra Bloka, Borisa Pasternaka i druge moderne ruske pesnike. Ponekad bi mu recitovala stihove: „Ne hvataj sebe sama za ruku… Ne vodi sebe sama na reku… Na sebe prstom ne pokazuj… O sebi priču nikom ne kazuj… Ideš. Ideš –i spotakneš se…“ A, onda bi joj on odgovarao stihovima kojima ga je ona naučila: „Rusijo – Ti… Od smeha pucam, I jasni pogled gubim… Iako si nemoguća, za tobom lud sam – I takvu šašavu te ljubim“ Uzeo bi je na krilo, obrglio je svojim koščatim rukama, i molio je da mu ih recituje u originalu. Olga je govorila stihove, šireći svoje velike crne oči, po ogromnom ruskom prostranstvu koje je samo ona videla, i na koje njena noga nikada nije kročila. „Kaži mi, „mili moj”“, nežno joj je naređivao, dok je nosio da je položi na krevet. „Milij moj, dorogi moj“, gugutala je otežući pojedine glasove, čineći ih još mekšim, mekim, poput njene kože. Olga se kikotala, a slikar je kliziopo njenom glatkom ruskom telu, kao da je slika. Ništa savremeno rusko nije podnosio, osim ove žene – otklon prema Rusiji bio je ideološke prirode. Svaki mladi umetnik u Beoeogradu, očiju uprtih u Zapad, sanjao je o Pariz iz u, Monmartru, vinu kod Dva Maga na Sen Žermen de Pre, o kroasanima u nekom bistrou nedeljom ujutro, a ne o ruskim šumama, krvlju i suzama natopljenoj ruskoj poeziji i na vojnim paradama i fabrikama utemeljenoj ruskoj stvarnosti. Ali Olga Kropotkina je bila uspomena na bolju Rusiju, na Rusiju koje više nema, tračak poezije u surovoj proz i njegovog siromašnog života. Bio je kraj oktobra, kiše su došle, lišće je nečujno padalo sa grana. Olga je sedela kod „Ruskog cara“, i pijuckala „Badelov“ konjak. Bila je tada udata za čuvenog književnog kritičara Branka Jovanovića – Bandu. Taj nadimak je taj glasni čovek dobio u partizanima, gde je kao partijski komesar bio nemilosrdan prema svim neprijateljima – koje je, sve odreda, zvao – banda. Kao književni kritičar bio se proslavio žestokim napadima na pisce reakcioionare, a u svojim kritikama, koje su redovno objavljivale „Borba „ i „Politika“, Banda je često i davao smernice umetnicima kako da svojim delima istinski doprinesu nadgradnji društva. Šta je spojilo ovo dvoje – krhku Ruskinju koja je volela poeziju, čija je porodica stigla u Srbiju posle Oktobarske revolucije, i krupnog partizana iz Čačka – koji je voleo prozu, bilo je teško dokučiti, tek taj brak je, uprkos govorkanjima da Olga voli da švrlja, a da Banda ume da zaplače pred njenim malim kolenima, ali i da je ošamari, opstajao. Kad je slikar ušao kod „Ruskog cara“, Olga Kropotkina ga je samo okrznula pogledom. Visok i mršav, u crnom kaputiću, sa slikarskom mapom pod miškom, nemarnog izgleda i sa bradom starom najmanje nedelju dana, očiju sjajnih, tamnih, mladić se osvrtao oko sebe, tražeći nekoga pogledom. Gucnula je svoje piće i pogledala na sat. U tom trenutku, mladić joj bojažljivo priđe. „Vi ste Olga?“ „Da, zašto“, upita ga, nervoz no prekrštajući nogu preko noge. „Semion me je poslao. Ja sam njegov drug.“ Olga je razrogačila oči, a iznenadno rumenilo obli joj obraz az e. Nervoz no je dohvatila čašu i otpila još jedan gutljaj.„Ne može da dođe, izvinjava se, objasniće Vam kad se budete videli.“ „Nije ništa strašno?“, upitala je kiselo. „Ne, nije ništa strašno“, rekao je, „samo me je zamolio da Vam javim da ne može da dođe, da ga ne čekate“. Klimnula je glavom, skupivši svoje male usne. „Ali ja uvek čekam, ja samo čekam“, rekla je pogledavši ga pravo u oči. Bora je oborio pogled, slegnuo ramenima, i okrenuo se da pođe, kad je Olga dodirnula njegovu mapu. „Nu, pa sedite. Možete bar vi da popijete piće sa mnom. To su Vaši crteži? Vi ste slikar? Pokazaćete mi ih?“ Bora se okrenuo oko sebe i pogledao po sali. Samo za jednim stolom sedeo je neki stariji par. Bilo je pet sati popodne, i kafana je bila prazna. Nije bilo ničeg lošeg u tome da ostane koji minut duže, kad je već došao, da joj napravi društvo. Bio je žedan. Bolele su ga noge. Bilo mu je hladno. Nikuda nije žurio. Bila je lepa. Bila je mnogo lepa, imala je lepotu različitu od svih koje je video na licima svojih devojaka, drugarica, modela koje je slikao. Bila je to kombinacija devojčice i zrele žene. U njenoj pojavi bilo je, to je odmah spazio, nečega tako starinskog, a u isto vreme bilo je nečeg neobuzdanog, slobodnog i modernog. Semion je bio njegov dobar prijatelj. Pesnik, pustahija iz birtije na pristaništu, razulareni Heruvim savskih dokova čija su raširena pesnička krila, ponekad, činilo mu se, zaklanjala i Brankov most. Semionova pesnička zvez da bila je već visoko na nebu. Svojom prvom zbirkom šokirao je književnu javnost – svaka pesma je počinjala sa „Ja“, što je bilo u ogromnoj suprotnosti sa ideološkim „mi“ na kome je počivala čitava koncepcija društvene sreće. Svetla književna budućnost, i hvalospevi kritičara, uključujući i Bandu, otvorili su mu sva vrata, a njegova notorna boemija učinila ga je poznatim i van književnih krugova. Povrh svega, Semion je bio lep „kao lutka“ – plava kosa, plave oči, visok i vitak – među studentkinjama Filozofskog i Filološkog fakulteta bio je izuzetno popularan, a mnoge od njih su, tih godina, u svojim dnevnicima citirale njegove stihove, i beležile pokoju sanjalačku rečenicu o njemu. Beoeograd je, inače, prepričavao njegova pijanstva, to, kako je govorio svoje stihove tvrdeći da bi mogao da se ubije, a da to nikog ne zaboli, nekoliko puta se, pijan, čak penjao na Brankov most, da zaseni sve te ljubiteljke poezije koje su vrištale od uzbuđenja, omamljene mogućnošću da ga baš one spasu. Njegovi ortaci iz kafana pričali su kako je, kad se zaljubi, Semion najluđi i najdivniji čovek na svetu. Bora Bek ga je obožavao – ne samo zazato što je pesnik imao energiju kakvu on nikada do tada nije video, što ga je učio da živi, što je provodio lude noći sa njim, ne samo zazato što mu je Semion često plaćao piće u kafani, ulivao mu stihove u srce kad god bi se slikar osećao jadno i bespomoćno, nego mu je namestio i da nacrta korice za njegovu prvu zbirku pesama. Semion je računao na Boru, isto koliko ovaj na njega. Kad ga je Semion zazamolio da ode kod Ruskog cara i otkaže sastanak Olgi, Bora je bez reči, ali i bez suvišnih pitanja, pristao da mu to učini, ne samo zazato što su to stvari koje se rade za prijatelje, nego, između ostalog, i zazato da bi napokon video tu ženu, sa očima opisanim u skoro svim Semioionovim novim pesmama, sa grudima „koje ni Jesenjin ne bi umeo da opeva, jer ne shvata da je, u odnosu na njih, noć uzazaludna pojava“, sa „telom mekim i mirišljavim kao hleb“. Semion je svoju tajnu vez u sa udatom Ruskinjom, čiji muž mu piše recenzinzinziju za novu zbirku, već skoro pola godine održavao u potpunoj diskreciji, poveravajući se, u šiframa,jedino Bori. Bilo je lako ostavljati svoje tajne u slikarevom sefu – Bora Bek je bio ćutljiv, diskretan, i potpuno zaronjen u svoje slikarstvo…

distribucija & ekskluzivno pravo distribucije

 

Ganeša klub

 

Bulevar Mihaila Pupina 10ž,

11070 Novi Beograd

 

Tel/fax: 011/2140-383

Mob: 065/3500-300

 

ganesa.tim@gmail.com

www.ganesaklub.com