Mirjana Bobić Mojsilović

SRCE POD PRITISKOM:

Koluma u Večernjim novostima

www.novosti.rs

SRCE POD PRITISKOM: Ožalošćena porodica

16. mart 2013.

 

GODIŠNJICA ubistva premijera Đinđića je prošla, a takmičenje u srpskom političkom rijalitiju "Ja imam talenat da budem novi Đinđić" se nastavlja. "Parada pijanstva i kiča", u kojoj je uspomena na pokojnog premijera korišćena za nove političke obračune i izravnavanje nerešenih političkih dugova, dovela je, u samo nekoliko dana, na javnu scenu tolike asocijacije koje govore sve - Jadnici, Davitelj protiv davitelja, Apokalipsa sad, Petparačke priče, Zli dusi, Đavolji Advokat, Nepodnošljiva lakoća postojanja i Život je negde drugde. Spisak se, naravno, može produžavati unedogled, jer, to je Srbija, sa svim njenim talentima.

 

Tragično je da se uspomenom na ubijenog srpskog premijera mlatilo kao palicom za bejzbol - iza usklika paradnih zoranoljubaca kako su ga baš oni voleli najviše, mogao se jasno čitati kratkoročni politički ćar za kojim su posezali - čak i pet minuta slave u neprestanom lovu u mutnom u srpskoj političkoj bari. Najglasniji u demonstraciji uspomena bili su, naravno, oni koje bi Zoran rado zaboravio. Ali, to je Srbija danas.

 

Upotreba "ljubavi prema Zoranu" danas se koristi za obračune u Demokratskoj stranci, za pregrupisavanje na političkoj sceni, za pisanje ljubavnih pisama EU, za osnivanje novih političkih organizacija, za zatiranje političkih neprijatelja, ali i za pokrivanje mrlja u biografijama. Tako je stvoren paradoks - Zoran Đinđić je spomenik koga niko ne sme da dira, a ipak ga svaka šuša, koja mu nije bila ni do kolena, zloupotrebljava kad je zgodno.

 

Srbija je, međutim, na korak pred ambisom. Do tog ambisa doveli su je, između ostalog, i oni koji su se ovih dana besomučno tukli za prve redove političke ožalošćene porodice, ali to ih, koliko se vidi, ne brine ni približno koliko ih brinu njihove vlastite budućnosti. Dodajmo tome i jedan mali podatak - da je Đinđićeva stranka u velikim problemima, previranjima i da im je rejting najniži u poslednjih deset godina, te da se i unutar same DS, krvave rovovske borbe za prevlast vode sa Zoranovim imenom na usnama i deklarativno, čak i u njegovo ime.

 

Najmanje što se može reći je da se radi o neviđenom bezobrazluku, ali i o elementarnom nedostatku ukusa i mere. Ali, kako o ukusu i meri govoriti kada je u pitanju naša javna scena - u ime Zorana Đinđića i sa etiketom njegovog imena na čelu, toliki su krali i varali, toliki su ga napuštali, toliki su se lažno predstavljali, borili za vlast, razvaljivali mu stranku, šurovali i sa "crnim đavolom", toliki su brukali ideju demokratije i "u njegovo ime", a za sopstveni račun, na ovdašnjoj javnoj sceni promovisali ideju da demokratija važi samo za one koji misle politički korektno, toliki su sa njegovim imenom na usnama razvaljivali ovu zemlju, da tome izgleda kraja nema. Spomeničari borbe za očuvanje lika i dela Zorana Đinđića predstavljaju zbilja moralni talog našeg političkog života - pa ipak oni nastavljaju sa šou programom "Ja imam talenat". Sve lider do lidera.

 

Možda je celu tu tragičnu "Ožalošćenu porodicu" simbolički sahranila upravo Ružica Đinđić, izjavivši, posle svega, da je Aleksandar Vučić najsličniji njenom pokojnom suprugu, i to po posvećenosti, vrednoći i radu od šesnaest sati dnevno.

 

Ako ništa drugo, Vučić se bar nikada nije takmičio sa njom u ljubavi prema Zoranu.

 

 

 

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Politički kajmak

02. mart 2013.

 

Nova poređenja: Opasan - kao "kravica"! Neumoljiv - kao GMO. Nepouzdan - kao datum. Žut - kao mleko. To bi, u najkraćim crtama bio bilans još jedne tužne nedelje u Srbiji.

 

Farmagedon na delu - između otrovnog mleka i genetski modifikovane hrane, ne samo hemijskim i biološkim, nego i političkim otrovima kojima je bestidno kontaminiraju "stručnjaci" za politički haos, Srbija deluje kao duboko bolesno društvo. Jer, samo u haotičnoj zemlji u kojoj se i bukvalno ne zna ko pije a ko plače, moguće je sve. Srbija će do dobijanja famoznog datuma, bez sumnje, biti izložena prljavim političkim igrama - izgleda kao da ništa nije stvarnije od političkog marketinga, a u mutnoj Marici srpskog mleka, lovljenje političkih poena izgleda da je jedini ćar.

 

Ova nedelja, zagađena otrovnim mlekom, i još otrovnijim političkim igrama oko njega, za one koji znaju da čitaju između redova, ostavlja samo jedan, zastrašujući utisak - srećom i nesrećom u Srbiji vladaju lobisti multinacionalnih kompanija i njihovi spin doktori, a jedina proizvodnja koja je u ovom trenutku u porastu u ovoj razvaljenoj zemlji - jeste proizvodnja afera, i raspaljivanje visoke peći straha i panike.

 

Dokaz da se nešto mnogo veće oko brda valja jeste i izjava Gorana Ješića da mu je Salford nudio novac za aferu sa mlekom. Možda je to zaista čovek rekao u afektu, ali je posle te izjave postalo jasno da, u ovoj zemlji, političke stranke jesu, između ostalog, produžene ruke multinacionalnih kompanija i to je detalj od koga treba da nam se digne kosa na glavi. Miškoviću, vrati se, sve ti je oprošteno! Genetski modifikovana hrana, prljave tehnologije, rudnici nikla - iza svake od tih velikih tema stoji ozbiljan, i uglavnom mračan, plan. Srbija, izgleda, više nema kome da piše.

 

I u celom tom ludilu koje je potpuno u drugi plan stavilo sve muke ove zemlje - od siromaštva i nezaposlenosti - do priznavanja Kosova, postoji jedan detalj koji niko ne može da porekne - Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, pokazuje se kao čovek koga javnost zove da razreši Gordijev čvor ne samo srpskog farmagedona, nego i svih drugih političkih i moralnih otrova koji kontaminiraju ovu zemlju.

 

Ne samo da Aleksandar Vučić sklapa milionske poslove sa partnerima u arapskim i afričkim zemljama, pregovara u Briselu i Berlinu, vodi žestoki rat protiv korupcije i organizovanog kriminala, nego, na kraju - mora da se bavi i mlekom. Moguće je da je opozicija iskoristila pedeset nijansi mleka ne samo da sruši Vladu nego i da se konsoliduje i preraspodeli svoje snage uz pomoć otrovnih informacija, kao što je moguće da je Ministarstvo poljoprivrede mnogo zabrljalo - ali obezglavljenom srpskom javnom mnjenju, pored svih ovih stručnjaka, Aleksandar Vučić, na kraju mora lično da ponudi svoje rešenje za mleko - jer je, ispostavilo se, mleko i sve oko njega, ili potencijalni politički kajmak ili pokvarena roba - i za Gorana Ješića i za Gorana Kneževića.

 

To govori o jednoj vrlo važnoj stvari - Aleksandar Vučić je daleko najmoćniji čovek u zemlji. I od toga šta će on da napravi od ove zakuvane vruće kaše sa mlekom, kukuruzom, toksinima i panikom, u suštini zavisi budućnost Srbije.

 

Ako neko misli da od svega ovoga što nam se događa ne može da bude ništa gore, nažalost - loša vest. I od gore ima GMOre.

 

 

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Velika drama

16. februar 2013.

 

DAN državnosti Srbije proslavljen je podsećanjem na Sretenjski ustav, svečanostima u Topoli i Orašcu, prikladnim kulturnim programima, svečanošću u Narodnoj skupštini, govorom predsednika Srbije Tomislava Nikolića, i izjavama premijera Dačića. Prikazane su i kraljevske insignije Karađorđevića.

 

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je u svom govoru na Svečanoj sednici poručio da je najvažniji zadatak sačuvati Srbiju u okviru njenih granica i naglasio da je izabran da brani zemlju pridržavajući se tačno i savesno Ustava.

 

- Ne smemo da gubimo nadu i nećemo da prekinemo pravedne napore za očuvanje naše teritorije i identiteta. Našeg srca i duše: Kosova i Metohije - istakao je Nikolić.

 

- Izborili smo se za demokratiju, borimo se protiv kriminala, borimo se da zaposlimo Srbiju, pregovaramo sa privremenim institucijama u Prištini, sa pravom očekujemo datum za pregovore sa Evropskom unijom.

 

Odbrana Srbije u njenim granicama izazvala je mnoge rezignirane komentare - na koje granice misli predsednik i da li je granica kod Merdara sada ono što Srbija mora da očuva? U senci čekanja famoznog datuma za početak pregovora za članstvo u EU, Srbiji, kako je istog dana izjavio premijer Dačić, predstoji najteži deo dijaloga sa Prištinom, jer mora de se reši pitanje paralelnih institucija na Kosovu i Metohiji što je, kako je naveo, jedino moguće postizanjem dogovora o načinu funkcionisanja zajednice srpskih opština.

 

Poslanici Demokratske stranke Srbije demonstrativno nisu prisustvovali svečanoj sednici Narodne skupštine u znak protesta što se na Dan državnosti najavljuje “ukidanje srpske državnosti na Kosovu i Metohiji”, kako su naveli u svom saopštenju.

 

Ipak, priče o državi, o ponosnoj državi Srbiji, danas deluju nekako najblaže rečeno čudno - kad čak ni eventualni novi izbori ne mogu da se održe bez prethodne dozvole iz Brisela, kad čak i o tome dokle će da idu afere - odlučuju u Centralnom komitetu Evrope. Kad Lajčak javlja da vlada ne sme pasti, kad strani ambasadori javljaju da izbori ne dolaze u obzir, kad neko treći javlja da Srbija mora da ukine paralelne institucije na Kosovu. I, sve u svemu, na koju god stranu novina da bacimo pogled, između svih tih reči o suverenitetu, državi, nezavisnosti - za one koji umeju da čitaju, probijaju se stotine dokaza da Srbija ne odlučuje ni o čemu i da je njena sudbina zapravo Velika drama, koja se pokušava predstaviti kao vodvilj.

 

Drugim rečima, prisustvujemo pozorišnoj predstavi u kojoj su metafore i EUfemizmi glavno sredstvo prikrivanja stanja stvari.

 

“Teški pregovori” znače još neki ustupak, očuvanje granica znači očuvanje opatuljene Srbije, i jedno po jedno dovode do zaključka da Srbija na temu svog suvereniteta i svoje državnosti više nema kome da piše, samo što se niko ne usuđuje da to javnosti kaže jednostavnim srpskim jezikom.

 

Pukli smo.

 

Niko, osim Čede Jovanovića, koji kao ključni argument ima “prihvatanje realnosti” - otuda njegov polet da u ime realnosti i zdravog razuma, brzo obavi što se obaviti mora. I Koštunice - kome vreme ne znači ništa, koji sa gađenjem kritikuje pristajanje na rasturanje Srbije i “de fakto - priznavanje nezavisnosti Kosova”.

 

Dok Srbija čeka datum, ne samo da mora još mnogo toga da uradi, nego mora to i lepo da opiše. Jer od opisa zavisi koji je žanr u pitanju.

 

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Skrivena kamera

02. februar 2013..

 

Jedne skinute gaće, jedno ogoljeno žensko međunožje, jedan predsednik vlade, jedna skrivena kamera, preko milion pregleda na "Jutjubu" - to je bilans jedne nedelje bolesne zabave u Srbiji, i priča koja je obišla svet. Ovaj svojevrsni TV skandal, međutim, može da se "čita" na nekoliko načina.

 

Nešto je tu trebalo da bude smešno - striptizeta koja izigrava voditeljku, predsednik vlade koji uopšte pristaje da bude intervjuisan pod potpuno nepoznatim okolnostima, fleš njenog eksponiranog magičnog trouglića, i reakcija političara, muškarca, na jasni pornografski kontekst navodnog intervjua. Poenta je - nije bilo smešno, a Dačić se, ipak, držao dobro. Kako bi, uostalom, bilo koji drugi normalan muškarac reagovao na njegovom mestu?

 

Ako izuzmemo bolesnu prirodu same zabave koja se zove "Skrivena kamera" (a zar na istoj televiziji u emisiji "Trenutak istine" pre nekoliko godina nismo imali prilike da čujemo voditeljkino pitanje "žrtvi" - "Da li ste doživeli orgazam kad vas je silovao otac"?!!!?), a to svakako zaslužuje posebnu analizu, slučaj Dačića i "pogleda ispod obrva" daleko je ozbiljniji nego što na prvi pogled izgleda.

 

Iako ima odlične odnose sa novinarima, iako važi za veoma inteligentnog čoveka i veštog političara, začuđujuće je kako ministar policije i premijer nije odmah provalio da skrivena kamera nije tek puka primitivna nameštaljka zarad zabave širokih narodnih masa.

 

Skrivena kamera je očigledno bila i politička igra. Jer, osnovno pitanje glasi - zašto je baš Ivica Dačić doveden pred ogoljeno međunožje striptizete, i da li bi junaci iz "Skrivene kamere" imali petlju da tako nešto urade nekom drugom političaru na vlasti. Na primer, Tomi Nikoliću, ili Aleksandru Vučiću? Možda u odgovoru na to jednostavno pitanje leže mnoge istine o vladi, odnosima snaga među koalicionim partnerima i prolećnom raspletu situacije.

 

Takođe, nejasno je zašto Dačić nije odmah digao frku, zašto odmah nije zabranio da se emituje pomenuti snimak, zašto odmah nije shvatio da je upravo ta nameštaljka dokaz da ga ne smatraju ni ozbiljnim ni opasnim, iako je, najverovatnije, on sam bio ubeđen da epizoda iz "Skrivene kamere" može samo da mu podigne rejting, s obzirom na to da se dobro držao?

 

I, tek kada je nekoliko dana kasnije u medijima gromoglasno objavljena vest da su službe bezbednosti pratile i samog Dačića, i da se sastajao sa nekim Šarićevim likom, narko-špediterom zvanim Miša Banana, stvari postaju jasnije. Skrivena kamera je bila samo dimna bomba za ono što će uslediti.

 

Saopštenja Dačićevog kabineta sada postaju nebitna, poput kašlja.

 

Striptizeta koja sa ponosom izjavljuje da se za ovu ulogu namerno nije depilirala, postala je zvezda. Autori skrivene kamere smeju se na putu do banke, i nisu jedini koji se u ovom trenutku smeškaju. Dačić se, može biti, okliznuo na Bananu, i to sada prestaje da bude smešno, jer je skrivena kamera tajnih službi radila i tada. U odnosu na tu novoispostavljenu činjenicu, primitivna skrivena kamera sa striptizetom deluje kao dečija igra, mada, odjednom više ništa nije samo zabavno. Smrtno je ozbiljno.

 

Šou biznis, politika, društvo spektakla. Pornografija politike, i politika pornografije. Politički hard-kor tek se sprema.

 

Skrivena kamera je uključena.

 

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Bonsai država

13. januar 2013..

 

Više, izgleda, kao ni većina građana Srbije, ništa ne razumem. Kosovo je Srbija? Srbija je Kosovo? Dok iz Albanije i sa Kosova stižu pretnje zbog zahteva srpskih vlasti da se famozni spomenik poginulim članovima OVK u Preševu ukloni, ali i sasvim nove političke poruke o brizi matičnih država (Albanije i Kosova) za situaciju u Istočnom Kosovu, što je ne samo novo ime nego i politička formulacija za jug Srbije, Srbija se nalazi u nekom čudnom stanju simboličke hibernacije. Samo slepac može da ne vidi da su Srbiji vezane ruke - spomenik će biti premešten u neku drugu ulicu, ili možda neće, i Azem Vlasi se dosetio da je sada zgodna prilika da i on malo pripreti Srbiji, Albanci sa juga Srbije zovu Tiranu da reši problem u njihovo ime, a u srpskoj Skupštini mnogo reči o Kosovu, Srbiji, odgovornosti, Rezoluciji, ali je malo kome jasno kud plovi ovaj naš brod.

 

Ivica Dačić je pozvao Srbiju da zajedno krene u pobede na Kosovu i Metohiji, i zakleo se da nikada neće izdati Kosovo, ali da evrointegracije moraju da se nastave, kao i pregovori sa Prištinom, i da se tako pobeđuje. "Ne pozivajte druge na kolektivno samoubistvo", odbrusio je opoziciji, "Nemojte da terate narod na kolektivne žrtve. Nemojte terati narod pre nego što kažete kako ćete da ga zaštitite. Narod mora da zna da nećemo da uradimo ništa što nije u interesu naroda. Teritorija se brani silom, nemojte da narod terate na kolektivno prolivanje krvi".

 

A ovo znači da nepromišljenih ratnih pokliča (hvala bogu!) neće biti. Ni nacionalnog zanosa iz devedesetih! Ali, ako se teritorija brani silom, a mi nećemo da upotrebimo silu, to znači da teritoriju nećemo braniti. O.K. Koju teritoriju? Teritoriju Kosova? Pa, kako kad tamo naši političari ne mogu ni da uđu bez specijalne dozvole, čak ni za Božić, o kakvoj odbrani, i kojih teritorija oni govore?

 

"Odustaćemo od EU ako nam traži priznavanje Kosova!", izjavio je predsednik Srbije. Ipak, evrointegracije podrazumevaju i prijem nezavisnog Kosova u EU, koje, za sada, ne moramo da priznamo, a ako budemo morali onda ćemo, šta? Novu rezoluciju? Referendum? Mi nećemo priznati Kosovo, ali ga ne možemo braniti, jer više nismo tamo, i jer evrointegracije ne podrazumevaju više nikakvu odbranu teritorije, nego krotkost Kalimera.

 

Ali, da li se ovaj pragmatični stav sa Kosova sada preselio i na teritoriju Srbije? Nazivanje juga istočnim Kosovom, ozbiljne pretnje iz Prištine, i provokacije albanskim zastavama, sve to, samo je još jedan vruć krompir koga niko, sada, ne sme da se uhvati. Nije samo problem jug Srbije, u pitanju je cela Srbija. Da li će ova vlast braniti Srbiju, ovo što je od nje ostalo, i kako? Ako je famozni spomenik prvo bio srpski problem, pa onda ambasadorski problem, pa onda ponovo srpski problem, kako da tumačimo činjenicu da se "uklanjanje spomenika" u kratkom vremenskom roku, pretvorilo u "premeštanje spomenika, na neko drugo mesto"? Pomalo, sve to liči na igranje neke dečje igre - "premeštanje spomenika na neko drugo mesto" u stvari, samo je igranje "uklanjanja spomenika", isto kao što je sve što u ovom trenutku može i sme da radi Srbija - igranje države. Ne na Kosovu, nego na svojoj teritoriji. Već sada, Srbija je neodbranjiva.

 

Novi geopolitički eksperiment na delu. Kako je Srbija postala Liliputanija. Jedina opatuljena zemlja u Evropi. Posmatramo čudo: nečujno stvaranje jedine bonsai države na svetu. Šta na ovo reći - osim da, ako već ne možemo da uklonimo naše probleme, uvek možemo da ih premestimo na neko drugo mesto.

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

 

SRCE POD PRITISKOM: Kratak pregled raspadanja

05. januar 2013..

 

Ovaj naslov čuvene Sioranove zbirke eseja, najkraći je mogući opis onoga što se događa u Srbiji, pa ipak, kao da to raspadanje, vidljivo svima, nikoga ne uznemirava preterano. Za buduće analitičare možda može da bude zanimljivo kako se na našoj javnoj sceni u poslednje vreme sve češće i na sve raspoložive načine forsira ideja da je danas časno ne učestvovati u ovome što nam se događa, kao i da je svako podizanje glasa protiv nepravde, gluposti ili beščašća, u stvari, veoma anahrono, demodirano i retrogradno. Nije zato čudno što se u trenutku dok novine javljaju kako o spomeniku borcima OVK u Preševu ovih dana raspravljaju strani ambasadori (!), i kako se albanska zastava (a koju Albanci sa juga Srbije prete da će braniti svim sredstvima) vijori u nekom obližnjem selu, na društvenim mrežama sve češće mogu naći komentari "da je dosta više priče o Kosovu" i "da je važnije baviti se pitanjem kako da se preživi", te da je "talasanje" na bilo koju od aktuelnih političkih tema "pokušaj da se Srbija vrati u devedesete".

 

U tom kontekstu treba posmatrati i lavinu uvredljivih reakcija koje je izazvalo otvoreno pismo Dobrice Ćosića studentima, u kome ih on poziva da se vrate u zemlju i pomognu spasavanju Srbije. Na stranu vređanje Dobrice Ćosića, koje je forsirano poput romana reke uvek iz istog političkog izvora, na stranu i nespretno formulisanje ideje da se deca koja su na stipendijama u inostranstvu vrate i počnu da spasavaju zemlju u živom blatu, na stranu i moguće pogrešno protumačene poruke ovog pisma, na stranu i jaz među generacijama, tek, ono što je očigledno, jeste da se ideja o spasavanju Srbije, bez obzira na to da li dolazi iz pera Dobrice Ćosića, ili bilo koga drugog, danas i ovde smatra glupom, primitivnom i duboko anticivilizacijskom.

 

Moguće je da se Srbija zaista ne može spasti od gliba, raspadanja, komadanja, porobljavanja, ucena, otrova, nepravdi, ali kako je moguće da "spasavanje Srbije", čak i kao utopijski san, ovde etiketira kao nazadni projekat? Javno mnjenje je, najblaže rečeno, dramatično tiho - "neučestvovanje" se ispostavlja kao sigurna tišina, koja obezbeđuje alibi za budućnost. Sve ostalo, samo je otvaranje prostora za ovde tako popularno, olako lepljenje etiketa. Čak je i patriotizam postao politička etiketa sa ekstremno negativnom konotacijom. Biti proglašen za patriotu, danas je u Srbiji ravno političkoj presudi. A "patriotizmom" se smatra svaka kritika EU, svako pominjanje albanskih zastava na jugu Srbije, pa čak i otpor prema uceni sa genetski modifikovanom hranom! Moć dugotrajne propagande koja osuđuje, etiketira i vređa bilo kakvo osećanje za pravdu, bilo kakvu logiku - sada je vidljiva i golim okom.

 

Otuda, spasavanje Srbije, postaje omražena sintagma, dok prepuštanje Srbije, njena krotkost pred svakim zahtevom koji dolazi iz stranih ambasada, postaje ideal "slobodnog mišljenja", potkrepljen floskulom o pragmatičnosti. Ako nas se danas ne tiče albanska zastava u selu kod Preševa, sutra albanska zastava u Nišu, može da bude posmatrana i kao sasvim podnošljivi ukras! Jer, na kraju krajeva, to je samo parče krpe zbog koga se ne treba uzbuđivati, a pragmatičan čovek ionako ne gleda u nebo, nego pazi gde staje.

 

Na kraju krajeva, možda su pragmatičari, evropejci, ćutolozi, spin-doktori EUtanazije Srbije u pravu. Možda ovu zemlju zaista i ne treba spasavati, jer je to nemoguće i jer to i ne zaslužujemo.

 

Ipak, pada mi na pamet kako je Srbija danas poput zlostavljane žene. Ili će da ostane u katastrofalnom braku, ali u kome ima materijalnu sigurnost, ili će da, bez ičega pod miškom, pobegne u neku sigurnu kuću koja nudi samo neizvesnost. Pragma ili sloboda? Problem je, međutim, u tome što moćna propagandna mašinerija poručuje da je to jedini mogući izbor i da je dobrovoljno ropstvo, najslobodarskija moguća opcija.

 

Da ostanemo kod ove metafore o ženama: znači, sponzoruše su jedine išle u korak sa vremenom?

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Mišolovka i mišomir

22. decembar 2012.

 

UHAPŠEN je najbogatiji Srbin, i ta vest i sve oko nje, desetak dana je donosila prihode novinama i rejtinge TV stanicama, narod je bio očaran idejom da je "mečka zaigrala i ispred njegovih vrata", komentari na internetu uglavnom su izražavali oduševljenje zbog ruke pravde koja je spora ali dostižna, kao i ogorčenje zbog nezapamćene pljačke naroda i ove jadne zemlje, o kojoj se, napokon, može slobodno govoriti. Ako je samo u jednom poslu Mišković sa kompanijom opljačkao 30 miliona evra, a Jožef Kasa 13 miliona, koliko li su tek opljačkali ostali, u drugim poslovima, i koliko je ova zemlja bogata kada su lopovi uspeli toliko da se nakradu?

 

Ipak, euforija zbog smaka tajkunskog sveta, svoje najmračnije uzlete za raspaljivanje niskih strasti kod narodnih masa željnih pravde, otišla je toliko daleko - da su neke novine stigle da objave na naslovnim stranama i glose o tome kako Mišković mora sada da pere čučavac, i kako ga se i rođeni otac, maltene, odrekao! Sa druge strane, zanimljiva sartrovska metafora na delu - institucija pranja prljavih ruku, ovde se ispostavila kao neka vrsta privremene marketinške "oproštajnice". Gotovo da nije bilo ministra ili iole prominentnijeg političara koji nije požurio da da svoj lični doprinos borbi protiv korupcije i kriminala, tako što se sam prijavio da prizna da, majke mi, sa Miškovićem nije imao ništa. Jedan ministar je čak otišao toliko daleko da je izjavio da je njegov odnos sa Miškovićem "bio isključivo profesionalan" - što? - da nećemo možda da pomislimo da je bio ljubavni? Jedan nas je ubeđivao da su svi sa Miškovićem imali susrete, (šta, bili su prinuđeni?!?) a jedan drugi je, u svoju odbranu, objavio slike drugih sa Miškovićem. Pa, nije Miško biciklo, da ti ga ukradu! Na kraju se, može biti, stekao utisak da ih je Mišković, poput Nečastivog, sam terao da uzimaju njegov novac, da ih je, onako poštene, mamio na greh, samo da bi kasnije mogao da ih kompromituje i ucenjuje. Ne bi oni uzeli, ali on je insistirao.

 

Naravno, ispostavlja se da su najglasniji perači ruku, uvek i najbedniji, a da je Miškovićeva pretnja da će da sastavi spisak svih koji su od njega primili pričešće - zapravo samo pokazala bedu naše političke elite. Toliko, da mi je Mišković, čak, u celom ovom jadu - postao simpatičan.

 

Otkako je, dakle, na javnoj sceni pokrenuta akcija MIŠKOLOVKA, miševi su se rastrčali kao poludeli, da pokažu kako sa njegovim sirom nisu imali nikakve veze. Jer, ispostavilo se i da je MIŠKOLOVKA u ovom trenutku najopasnija olovka u Srbiji. Pitanje ko je sledeći, u ovom trenutku zaista i bukvalno i simbolički stvara novi bon-ton na našoj političkoj sceni, koja sve više liči na bedinu bedu.

 

Sa druge strane, mnogo toga prolazi gotovo neopaženo. Srbija će možda i ući u Evropu, ali deo po deo, i to pošto ispuni još uslova. Na primer, GMO, Monsanto i tako redom. Kontejner država, u svakom pogledu. Dok se sprovodi akcija miškomor, neki tajkuni pokušavaju da nam uvezu mišomor, obrazlažući sve to neverovatnom tvrdnjom da je bolje da jedemo i genetski modifikovanu hranu nego da budemo gladni. Dakle, pre mesec dana, za nikl je bilo obrazloženje - da će to da obezbedi nova radna mesta, a sada, za GMO - da će se tako sprečiti glad.

 

U svakom slučaju, metastaza nam ne gine. Ili smo, kao društvo, već u njoj?

 

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Eurokrem

08. decembar 2012.

 

Iste večeri na dva televizijska kanala u Srbiji gostovala su dva hrvatska predsednika - sadašnji i bivši. Gostovanje Stipe Mesića izazvalo je nezapamćenu harangu protiv voditelja, koji je primio na stotine uvredljivih i pretećih poruka na Tviteru - iako je nemoguće zamisliti da iko od onih koji su vređali Ivana Ivanovića uopšte pamti čuvenu Mesićevu izjavu da "Srbi iz Hrvatske mogu izneti samo blato koje su u nju i uneli", grotlo najužasnijih reči upućenih voditelju, bilo je otvoreno. Nešto malo ranije iste večeri, gostovanje aktuelnog predsednika Hrvatske, Ive Josipovića, u emisiji kod Jugoslava Ćosića, nije izazvalo nikakve reakcije, iako su sutradan sve novine prenele neke njegove izjave. Možda su dva hrvatska predsednika iste večeri, u Srbiji, bili preveliki zalogaj za one "TV manijake" sa slabim živcima, tek činjenica je da su svoj doprinos popravljanju odnosa između naših dveju zemalja dali upravo mediji - što je za svaku pohvalu.

 

Što se tiče dobrosusedskih odnosa između Srbije i Hrvatske, predsednik Josipović je implicite poručio da u ovom trenutku može da ima odlične odnose sa srpskim medijima - ali da su odnosi sa predsednikom Tomislavom Nikolićem "ledeni" "zbog pojedinih izjava Nikolića, kao što je da u Srebrenici nije bilo genocida, protivne i presudi međunarodnih sudova" i dodao da mora postojati neki "koncept zajedničkih vrednosti, zajedničkog poimanja ili razgovarati o tome", da bi susret dva predsednika imao smisla.

 

To znači da odnosi Srbije i Hrvatske mogu biti bolji ako dva predsednika budu mislila slično - Nikolićeva izjava o Srebrenici je, naravno, dobar alibi, ali suština je u nečemu drugom. Nisu odnosi Srbije i Hrvatske sada loši zbog Srebrenice - nego zbog "Oluje" i presude Haškog tribunala. Iako predsednik Josipović nije negirao da je bilo zločina nad Srbima u Hrvatskoj, obećavši da će ih Hrvatska procesuirati, Josipović je rekao nešto daleko inspirativnije za razmišljanje. "Hrvatski generali su samo branili hrvatski narod", dodavši da je to uverenje cele Hrvatske.

 

To više nije priča o hrvatskim generalima, već je nama predložak za razmišljanje. Šta su radili srpski generali? Na to pitanje u Srbiji bismo dobili bar nekoliko desetina različitih odgovora. Dodajmo tome i jedno poređenje koje se u ovim očajnim danima za Srbiju - samo nameće. Kako je moguće da su Srbi krivi i zato što su napravili SAO Krajinu, i zato što se bune što su Albanci napravili SAO Kosovo? CIA i NATO, napravili su i "Oluju" i bombardovanje Srbije! Zar u ovom tužnom balkanskom zamešateljstvu dvostruki standardi nisu neprestano na delu? Ili, možda bi sve bilo drugačije da smo i mi pevali "Danke Deutchland"?

 

Ali zajedničke vrednosti, zasnovane na pečatiranim istinama Tribunala u Hagu (čak i kada one negiraju zločine i egzodus preko dvesta hiljada Srba), kao uslov za dobrosusedske odnose, problematičan je zahtev.

 

Na neki način, međutim, izgleda kao da uz sve presude Tribunala, uz ogromnu medijsku kampanju i slavljenje velike i istorijske pobede u "Oluji" u ratu i u novoj "Oluji" u Hagu, Hrvatskoj treba i priznanje Srbije da se sa takvim poretkom stvari slaže.

 

Suština je, međutim, u nečemu drugom. U Srbiji. Šta je bio cilj Srbije? Šta je danas cilj Srbije? Zato što ne znamo odgovore na ta pitanja, ne može nam biti kriva ni Hrvatska, ni njeni predsednici, ni naši TV voditelji.

 

Možda će, na kraju krajeva, Evropa tražiti od Srbije i to - da zvanično prihvati istoriju kakvu su napisali pobednici, i da oko toga više ne talasa. Jer, naš politički krem jeste - EUROKREM. Već danas u Srbiji je sve u znaku Evrope: posmatrajući našu javnu scenu, možemo zaključiti da je najrasprostranjenija bolest ovde - nEUroza, i da Srbija može u Evropu ako prethodno izvrši emocionalnu i svaku drugu Eutanaziju.

 

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Metafora Srbije

24. novembar 2012.

 

SVAKO na svojim trgovima dočekuje najbolje što ima: Hrvati - Gotovinu, Srbi - Novaka Đokovića. Mala, ali značajna razlika.

 

Ali, u ovom trenutku manje je bitna Hrvatska. Ona je uostalom učinila manji zločin prema Srbima, od serijskih zločina koje i danas čini Veliki Brat. Ako je Madlen Olbrajt mogla da pre desetak dana urla "Marš napolje, odvratni Srbi", onda je bilo sasvim logično da Teodor Meron sa ostalim časnim sudijama presudi da je "Oluja" bila samo slet. Tako izgleda današnji svet.

 

Kakva nedelja! U Hrvatskoj slavlje, u Srbiji ogorčenost. U Hagu zaprepašćujuća tišina, posle presude koja je šokirala čak i Karlu del Ponte. Istoriju domovinskog rata zapečatio je Teodor Meron - i bukvalno i simbolički, on je presudio da je "Oluja" bila o.k, i da je etiničko čišćenje i proterivanje 220.000 Srba nešto što se ne kažnjava. Jer, Srbi su već dvadeset godina loši momci, u scenariju koji je postao jedna od žanrovskih matrica političkog Holivuda.

 

Na kraju, ostao nam je samo humor: Teodor Meron je presudio da je Madlen Olbrajt mis sveta! Madlen je pobedila kao predstavnica Kosova. Stiven Spilberg snima film o dobrovoljnom odlasku nekoliko hiljada Srba iz Hrvatske, ali je Tom Kruz odbio glavnu ulogu - jer mu nije jasno zašto su ga zvali da igra u bajci. Teodor Meron presudio da film o dobrovoljnom odlasku nekoliko hiljada Srba iz Hrvatske, mora da bude komedija za mlade. Teodor Meron i Florans Artman počeli da pišu knjigu - "Pedeset nijansi Haga". Nasmejali smo se od muke.

 

Kad je prošao prvi šok, saznali smo da su Klinton i CIA osmislili, a Hag pečatirao ovakvo stanje stvari. "Oluja" nije podvig Hrvatske - "Oluja" je podvig Velikog Brata u ime Hrvatske.

 

Nažalost, radi se o tome da se, izgleda, i dalje ništa ne menja. Jer, Ivica Dačić je pre nekoliko dana, na provokacije iz Preševa (lokalni političar drsko ga je pozvao da sam dođe i da skine spomenik pripadnicima OVK!!!) pitao Evropu "da li su Preševo, Bujanovac, Medveđa i dalje u sastavu Srbije", dodavši "nemojte posle da bude prekomerna upotreba sile". Ivica Dačić možda nije ni bio svestan da već razgovara sa nekim novim Teodorom Meronom. Politička Srbija je ovih dana neprestano u nekoj simboličkoj ispovedaonici Velikog Brata: Veliki Brat očigledno još uvek nije završio sa nama, i zato, ne bez straha pred onim što nam se sprema, osećamo onaj strašan glas koji govori: "Samo vas gledamo."

 

Ulazak Srbije u Evropu, na kraju će se ispostaviti kao deportacija Srba u Evropu. Takvo maltretiranje jednog naroda naočigled celog sveta, takvo lomljenje suvereniteta, takvo otimanje teritorije i takva primena dvostrukih standarda - na bilo koju temu - od Haga do Kosova, dobija obrise čudovišnog žanra - političkog crnog filma. Nije više pitanje ni priznavanja Kosova - na redu je očigledno i jug Srbije, a uskoro i Vojvodina.

 

U celoj ovoj furtutmi, Vojislav Šešelj je dobio još dve godine zatvora u Hagu zbog nepoštovanja suda. Ali, da li iko normalan može posle svega da poštuje Tribunal?

 

Šešelj neosuđen sedi u Sheveningenu preko 3.560 dana. U Srbiji ga niko više ne pominje. Iako, paradoksalno, Šešelj u Hagu je danas - metafora Srbije pred vratima Evrope.

 

Kao što sada niko ne pominje njega, uskoro niko neće pominjati nas. Evropa nema alternativu.

 

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Ugledni reketaš

10. novembar 2012.

 

OVO sigurno nije zemlja naših snova. Ovo je, posle svega, jedna tužna zemlja. Jedno dete od petnaest godina izbolo je nožem u hodniku škole u Novom Sadu, dvojicu momaka koji su ga maltretirali, reketirali i tukli. Kako novine pišu, u pitanju je dobar i miran dečko i dobar đak. I ono što je strašno - detetu koje je to učinilo u samoodbrani, sudija je odredio pritvor od trideset dana! I to u nedelji u kojoj je na velika zvona objavljeno da će zbog gužve u zatvorima i velike skupoće, država uskoro pustiti na slobodu nekoliko hiljada kriminalaca, kao i da će kazne ubicama, reketašima i mafijašima biti drastično skraćene!

 

Gde su sada partije, grupe za zaštitu dece, psiholozi, udruženja roditelja i slične instance, da podignu svoj glas, ako ni zbog čega drugog - onda zbog ovakve nelogičnosti?

 

U nedelji u kojoj Aleksandar Vučić najavljuje razotkrivanje još afera i nova hapšenja, detetu odrediti pritvor od 30 dana deluje zaista zaprepašćujuće! Da neko zaista želi - mogao bi da reši tu priču sa decom, školama, kafićima oko njih, dilerima droge i reketiranjem - jednom zauvek. Pohapsite i tucite bez milosti one koji se poput ajkula muvaju oko škola, vrebajući našu decu.

 

Poenta cele naše tragedije leži u jednostavnoj istini, koja se na sve raspoložive načine svih ovih godina promovisala u medijima - reketiranje se ovde isplati. Reketiranje je alfa i omega svakog biznisa, svakog uspona. Mafijaški rečnik odavno je postao "dobro jutro" naše privrede, politike, svih poslovnih odnosa - stranke reketiraju preduzeća, onda preduzeća reketiraju druga preduzeća i ta začarana spirala stigla je do naše dece. Otimačina je način opstanka, najčešće početak neke uspešne karijere - reketiranje je paradoksalno, dobilo simboličku podršku javnosti - ono što se tako često pominje postaje ne samo odomaćeno nego i opšteprihvaćeno - sudeći samo po onome što čitamo u novinama u poslednje vreme, zatvori zaista jesu pretesni za količinu kriminala koja u ovoj zemlji postoji.

 

I samo neka niko ne kaže da smo se vratili u devedesete otkako imamo novu vladu. Nažalost, mi smo u devedesetim, bez prestanka.

 

Ipak, najava Aleksandra Vučića da nijedna pljačka, reketiranje i otimačina neće proći nekažnjeno, zvuči zaista ohrabrujuće. Sa druge strane, frapantno je koliko se ideja da je novac jedina vrednost, promoviše i u Skupštini. Nemojmo da se čudimo što dvojica mlađih punoletnika otimaju novac od klinaca ispred neke srednje škole, kada svakoga dana u novinama i na televiziji možemo da pročitamo kako su poslanička mesta, savest, kumstvo i odanost - na prodaju, a najveća berza te đavolske trgovine i svojevrsnog reketa jesu upravo skupštinski hodnici - od Narodne skupštine do malih opština. I rušenje vlasti, i bavljenje politikom i sve oko nas - u središtu svih odnosa postoji samo jedno - oteti novac!

 

Upravo zato, sve je obesmišljeno - upravo zato dvojica kreću na jednoga, upravo zato rade noževi, i kriminal, i reket, i prostitucija i totalni sunovrat svih vrednosti. Ako je "ugledni biznismen" godinama bio eufemizam za kriminalca, onda to nije problem kriminala nego našeg poimanja ugleda. Sramota jedne zemlje je da propagira ideju da su ugledni oni koji imaju novac, a da su neugledni oni koji ga nemaju. Otuda, nije neobično da su takozvani mali i neugledni posegli za noževima.

 

Gradnja novih zatvora u ovom trenutku ispostavlja se kao kapitalna investicija - ali, plašim se da bi i za taj posao stoleća, radili reket, mito i korupcija, kao uvek kad se kod nas "gradi nešto novo"

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Privatne vojske

27. oktobar 2012

 

Na nekoj utakmici u Novom Pazaru, prošle nedelje, istaknut je ogroman transparent kojim se veliča i slavi "žuta kuća" i nezapamćeni zločin Šiptara na Kosovu i Metohiji koji su živim Srbima vadili srce, bubrege, pluća i druge organe koje su potom i prodavali širom sveta. Taj događaj izazvao je skandalizovanje javnosti, burne reakcije, a iz Novog Pazara stigla su i saopštenja da je "ovim potezom navijačka grupa “Ekstremi” obrukala Novi Pazar i sve Novopazarce i direktno je gurnula 'prst u oko' policiji, nadležnim pravosudnim organima, svom narodu, komšijama Srbima i državi Srbiji."

 

Međutim, pre nekoliko meseci navijači Rada su imali isto tako skandalozan transparent na temu žrtava Srebrenice.

 

Gde mi to živimo?

 

Fudbalske tribine su postale idealno tlo za politički marketing balkanske mržnje i divljanje najstrašnijih strasti. Navijači su neka vrsta paravojnih formacija u službi uglavnom najnazadnijih i najmračnijih političkih ideologija. Ozverivanje na tribinama, u ime fiktivne bitke sa protivnikom, pretvara fudbalske utakmice u otvorene časove mržnje i nasilja, ali frapantno je kako država to toleriše. I kako je moguće da su fudbalske utakmice neprestano neka vrsta opsadnog stanja - više nije bitno da li igraju rivali iz istog grada, ili "neprijatelj" stiže sa hordama svojih navijača iz susedstva - tek, ispostavlja se da je fudbal, kao zabava za najšire narodne mase - pledoaje za neku vrstu neprestanog treniranja potencijalnog rata. Policija je u pripravnosti, navijači se organizuju, u to su bez sumnje uključene partije ili neke druge interesne grupe. Zašto se uopšte čudimo onome što se događa na našim tribinama, kada su najveću bruku pred očima cele Evrope, onomad, u Italiji, izveli naši organizovani huligani? Ko ih je organizovao? Ko im je platio put? Ko to toleriše?

 

Pa, očigledno, oni kojima i odgovara ideja da u pripravnosti imaju na hiljade potencijalnih "vojnika", koji će ne samo na tribinama, nego i na ulicama, ako tako bude bilo naređeno, praviti nerede i zavoditi strahovladu. Država koja ne može da kontroliše navijače nema čemu da se nada. Isticanje parola mržnje na tribinama nije nikada, naravno, stvar "samoorganizovanja" i spontaniteta navijača - oni instrukcije dobijaju sa više instance, kao što i zaštitu, kasnije, dobijaju od političkih moćnika. Jer, naravno, i politika dobija podršku od navijača.

 

Navijači su tako postali privatne vojske, ali njihovi stvarni generali nam nisu poznati. Upravo u tom grmu leži zec - onoga trenutka kada se obelodani ko su ratni komandanti tih divljih hordi, stvar bi mogla da se promeni. Moć vođama navijača daju političari, koji očigledno računaju sa navijačima.

 

Novi Pazar, ili Beograd, sasvim je svejedno jer je u pitanju jedno te isto. Paradoks je da se srpska javnost ovih dana daleko više potresla zbog optužbi iz Velike Britanije - da su srpski fudbaleri rasisti, nego što se skandalizovala užasnim slikama sa domaćih terena i oko njih. Ako ovako nastavimo, stići ćemo i do rasizma.

 

Zanimljivo je da je taj navijački primitivizam i ratnohuškački milje (koji se gaji i kad igraju, na primer, Čačak i Beograd) prevashodno fudbalski fenomen - očigledno jer su u priču o najmasovnijem i najpopularnijem sportu na svetu umešani i politika i kriminal, i mnogo novca - a to znači mnogo mulja i mutne vode.

 

Pa ipak, vreme je da se i tu stvari, napokon, dovedu u red. Neće biti da je dovoljno da se uhapsi nekoliko poludelih klinaca - ako je svaka fudbalska utakmica simbolička tempirana bomba, i ako nam tribine služe kao politički lakmusi, onda nema govora o pravnoj državi i bilo kakvoj stabilnosti.

 

Možda najavljenoj borbi protiv korupcije, koju je najavila ova vlada i koju zasada smelo vodi Aleksandar Vučić, treba dodati i ovu ništa manje važnu temu. Nasilje i promocija nasilja nije nikada spontana, nego je režirana stvar, kao što je činjenica da politika zna vrlo dobro da tu vatru iskoristi.

 

Ali Srbiji je valjda dosta podmetnutih požara.

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Čistilište

13. oktobar 2012

 

Volimo Evropu kao što je ona volela nas. Da nije tragično, bilo bi smešno - Nobelovu nagradu za mir ove godine dobila je, nećete verovati, Evropska unija. I što je najsmešnije, zvaničnici Evropske unije su redom davali izjave kako su i sami iznenađeni ovim velikim priznanjem.

 

I dok se po Evropi ređaju posprdni komentari na još jednu sramotnu odluku Nobelovog komiteta (podsetimo, pre nekoliko godina Nobelovu nagradu za mir dobio je američki predsednik Obama, i to samo nekoliko meseci pošto je postao predsednik Amerike!), dok u Evropi policija suzavcima i vodenim topovima rasteruje demonstrante po trgovima Atine, Madrida i drugih gradova, dok predstavnici Evropske unije ovih dana po Srbiji šire mir novim ucenama i insistiranjem da Srbija milom ili silom prihvati dobrosusedske odnose sa Kosovom, kod nas (a gde bi drugo!?) ima političara koji su požurili da izraze ne samo divljenje Nobelovom komitetu nego i svim dostignućima EU, i to samo dan pošto je Štefan File otišao kod Hašima Tačija da mu javi da osim nekih sitnih, nema drugih prepreka za ulazak Kosova u Evropu. “Žutu kuću” i druge zločine, ne pominjati.

 

Pošto, kao što znamo, EU nema alternativu! Moguće je da se neki od naših političara u dubini svojih duša nadaju da će jednog dana, a možda i pre, i sami dobiti neku veliku evropsku nagradu za poslušnost? Kako god bilo, Nobelova nagrada za mir je, najblaže rečeno, ironična, a pohvalni komentari naših političara su jadni.

 

Ali tako danas izgleda Srbija, i tako danas izgleda Evropa. S obzirom na to da Evropa nema alternativu, pitam se da li je jedan od uslova tog bezalternativnog raja za Srbiju, između ostalog, i istraživanje i eksploatacija nikla, oko čega se u primitivnoj i seljačkoj Srbiji podigla ogromna prašina. Jer, da nismo primitivni i seljaci oko toga niko ne bi pravio pitanje, pošto je i nikl, verovatno, jedan od uslova da Srbija uđe u EU. To nam niko nije decidirano saopštio, ali s obzirom na činjenicu da naši političari i dalje nikluju priču, imamo razloga da verujemo da možda, i na temu nikla, nemamo alternativu. Tamo gde rastu naši vinogradi, i gde su nam lekovite mineralne vode, tamo će nići rudnici. Jeste da se radi o prljavoj tehnologiji i o ekološkoj katastrofi, ali će to doneti nova radna mesta. Pa ko ne bude umro od trovanja teškim metalima ili od raka, imaće posao. Jer, novi nobelovac, sa punim pravom, očekuje da Srbija, ako želi da uđe i očuva mir na svojoj teritoriji, mora da bude kontejner Evrope - šta su jalovišta prema punoj zaposlenosti? Ima da kopamo do sudnjega dana. Jer je neko potpisao nešto o čemu mi nemamo pojma.

 

Možda bi Aleksandar Vučić mogao da se pozabavi i aferom “Nikl” - kad je već tako hrabro i beskompromisno udario na korupciju, zbog čega mu je ozbiljno porastao rejting u narodu, ne štedeći ni svoje bliske saradnike i koalicione partnere, logično je da se zapitamo zašto Aleksandar neustrašivi ne propita malo i aktuelnog ministra Bačevića - toliko insistiranje na iskopavanju nikla uprkos ogromnom otporu javnog mnenja, i stručnjaka - zvuči u najmanju ruku neobično. A činjenica da misteriozna firma “Srbija nikl” i danas preti da će bez obzira na Kusturicu i njegovu peticiju da rovari po Mokroj Gori, zvuči zaista zastrašujuće. U najmanju ruku zvuči gore od Dulićevih optičkih kablova.

 

Možda je put Srbije ka Evropi popločan novčićima (nikl, nikl!), ali red je da nam to neko i kaže.

 

Aleksandar Neustrašivi je u ovom trenutku naša jedina nada - od njega ovih dana očekujemo odgovore o niklu: koliko je Srbija slaba, ako je firma “Srbija nikl” toliko jaka, i da li je novi nobelovac, kako su ovih dana pojedini srpski političari u oduševljenju nazivali EU, osim granica, Kosova, korupcije, pravosuđa, popisa poljoprivrednog zemljišta, šuma, jataka, Vojvodine, gej parade, postavio i zahtev da Srbija izvrši ritualno samoubistvo pretvaranjem Oplenca, Vrnjačke Banje, Tare i Mokre Gore u jalovišta.

 

Moramo da znamo da li su jalovišta naša čistilišta, pre nogo što uđemo u rajski zagrljaj novog nobelovca.

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Balkanska pravila

29. septembar 2012.

 

 

Afera nedelje se zove svastikin but, to jest "slučaj bratanica" - Nenad Čanak, lider SLV, prošle nedelje je demolirao, uz pomoć svog štapa i dvojice telohranitelja, nekog nevaspitanog, agresivnog alkosa iz Beograda. Bila bi to sasvim obična, džukačka, srpska kafanska tuča - mnogo alkohola, nekoliko bratanica, kasni sati, mnogo novca i sredovečni muškarci - da nije bilo nekih detalja koji ovoj priči dodaju specijalne efekte.

 

Uopšte ne sumnjam da je Nenad Čanak bio izazvan, to jest da nije iz čista mira pretukao čoveka. Kao što nema zbora da je čovek demoliran. Ipak, kako je onda moguće da se istoga dana kada je javnost videla to lice i leđa u modricama i podlivima, pojave "analitičari" koji su nam saopštili da se radi o političkoj "nameštaljci" Nenadu Čanku? Čista balkanska pravila! Ili se čovek zaista okliznuo na koru od banane, ili neko ima nešto protiv Vojvodine?

 

Šta je problem u ovoj priči? Neki muškarci mogu da polude i da se pobiju. Može i političar da poludi i da se pobije. Može i da u afektu svašta kaže. Može i da, pod dejstvom adrenalina, testosterona i alkohola, u noći, zatraži i pomoć svojih telohranitelja, pogotovo ako mu niko nije objasnio da telohranitelji služe da ga zaštite od drugih, a ne da biju druge umesto njega, može svaki čovek, pa i političar, da "odlepi" braneći čast svastikinog buta - i taj kafanski primitivizam ne bi ni zavređivao ove redove, da akter ove priče nije posle štapa posegnuo za nečim drugim. Čak ni to što je pokušao da slaže u prvim trenucima pošto se probudio posle pijane noći nije toliko strašno, koliko ono što je usledilo posle.

 

Naime, lider LSV je sa ogorčenjem podneo ostavku na mesto poslanika u Narodnoj skupštini, prebacujući srpskom parlamentu da ga nije uzeo u zaštitu! Od čega Skupština treba da ga štiti? Od optužbi žrtve, od medija, od skandala? Sa zgražanjem je podsetio da je Skupština branila onog Miladina Kovačevića, koji je u Americi nokautirao kolegu - a njega nije uzela u zaštitu! Nenad Čanak je pametan čovek, pa nije jasno zašto je uzeo baš ovaj primer za poređenje, jer je time sebi dao autogol.

 

Upravo u tom malom detalju krije se otrov ove priče. Jer, Čanak je, iz nekog razloga, uveren da je njegov greh daleko manji. Zašto? I jedan i drugi potukli su se u afektu (s tim što je Čanak čekao svoju žrtvu na parkingu) - Miladin Kovačević tukao je sam, a Čanak je imao pomoć svojih momaka. I jedan i drugi kriju se u Vojvodini. Nesreća Miladina Kovačevića je što je njegova žrtva teško povređena, a nesreća Nenada Čanka je što je on političar i što se njegova žrtva odmah slikala za medije. Kako je onda moguće da je Kovačević zlikovac, a da je Čanak žrtva medija?

 

Pa, izgleda da je stvar u onome ko je prebijen. Nenad Čanak očigledno misli da je mnogo veći greh kad Srbin prebije Amerikanca nego kad Vojvođanin prebije Beograđanina!

 

Nije, dakle, toliki problem što se Čanak potukao, problem je što svoj kafanski ispad pokušava da, posle svega, stavi u politički diskurs, čime sam sebe predstavlja simbolom Vojvodine.

 

Ako je tako, onda, ceo ovaj slučaj može da se čita i drugačije. Beograd je provocirao, Novi Sad je uzvratio, Beograd je u modricama i sa slomljenim rebrima, Novi Sad je uvređen i traži zaštitu od medijske kampanje, a u Beogradu će se uvek, i tako i tako, naći mnogo onih koji će potvrditi ne samo da sto batina po tuđim leđima, poznato je, nije ništa strašno, nego i da bi sve bilo mnogo drugačije da Milošević onomad nije rekao da "niko ne sme da nas bije".

 

Srbija?

 

Ko je ugasio svetlo?

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Pogledaj dom svoj, anđele

15. septembar 2012.

 

Hoće li neko napokon da nam kaže jasno i glasno - šta Evropa traži od nas? Da li je priznavanje Kosova uslov svih uslova ili ne? Kako je moguće da ovih dana čujemo potpuno različite izjave evropskih zvaničnika, kao i priznanja domaćih političara da su uslovi koje nam postavlja ovih dana Nemačka, zapravo, manje-više, svima poznati? Kome su poznati? Od kada su poznati? I zašto to naši političari nisu govorili u vreme predizborne kampanje?

 

Suština je, izgleda, u ovome:

 

Dakle, ne moramo da priznamo Kosovo, ali srpske tablice, lične karte i ostala dokumenta za Srbe sa Kosova više ne važe.

 

Ne moramo da priznamo Kosovo, ali moramo da se zakunemo da ćemo gajiti dobrosusedske odnose sa bivšom autonomnom pokrajinom.

 

Ne moramo da priznamo Kosovo, ali moramo da prihvatimo činjenicu da će se Kosovo pojavljivati na međunarodnim skupovima, kao i da o tome više ne treba da talasamo, jer je ta stvar završena.

 

Ne moramo da priznamo Kosovo, iako nam iz Evrope neprestano javljaju da bi bilo divno da Kosovo i Srbija budu kao dve zasebne države, jednoga lepog dana, članice Evropske unije.

 

Ne moramo da priznamo Kosovo, ali ne smemo da pisnemo kada srpskog ministra sprovedu nazad u Srbiju i priprete mu da više ne dolazi na njihovu teritoriju! To što ministar kaže da je Kosovo i dalje deo Srbije izgleda kao dobar vic.

 

Ne moramo da priznamo Kosovo, ali moramo, i to pod hitno, da razmenimo ambasadore sa Prištinom, kao što to rade sve države, pogotovo komšijske. Pitanje je samo gde će da bude ambasada Kosova u Beogradu, i da li je i to jedna od stavki poznatih našim političarima, ali vešto skrivana od javnosti kojoj se i dalje servira da „nikada nećemo priznati“.

 

Srbija ne mora da prizna Kosovo, ali mora da prizna da tamo više nema šta da traži, kao i da se obaveže da ništa više neće ni tražiti, jer teritorijom Kosova upravlja vlada iz Prištine, zajedno sa međunarodnim snagama koje nam i dalje poručuju da ne moramo ništa da priznamo, ali da moramo da slušamo. I to da slušamo pažljivo.

 

Ta preporuka, ispostavlja se, i nije loša, jer nam naši političari neprestano javljaju neke neproverene vesti. Na primer, da nam Evropa ništa ne traži, kao i da nam se već sledeće godine smeše neke lepe vesti iz Eu. Kad tamo, međutim, kako smo saznali u četvrtak, ništa ni od toga. Srbija, dakle, neće dobiti datum početka pristupnih pregovora pre decembra 2013, a „tvrdnje da bi to moglo da se desi u julu sledeće godine nisu tačne“.

 

Srbija ne mora da prizna Kosovo, objasnili su nemački parlamentarci - eto, na primer, dve nemačke su održavale kontakte, ali se međusobno nisu priznavale. „Međutim, ponovnog spajanja Srbije i Kosova neće biti, za razliku od SR Nemačke i DDR-a“.

 

Srbija ne mora da prizna Kosovo, ali Beograd ima da pregovara sa Prištinom, i sve paralelne srpske institucije na severu Kosova da se odmah ukinu, a niko ne traži da se prizna Kosovo, ali se traži od Beograda da utiče na Srbe u severnom Kosovu da se sve više okreću Prištini.

 

Nemačka, a ni EU, ne traže ništa nego da se Srbija lepo sabere i oduzme, i da uradi, pod hitno, ono što se od nje traži, uključujući i to da se po istoriji više ne čačka.

 

A niko ne traži da Srbija prizna nezavisnost Kosova. To, ne! Ali domaći zadaci moraju da se urade inače će da bude popravnih ispita. Na primer, iz geografije.

 

Pogledaj dom svoj, anđele! Priznajem, nema više šta da se doda.

 

Osim jednog pitanja. Da li posle svega ovoga, posle svih tih naših godina koje su pojeli skakavci, važi i dalje ona stara srpska poslovica: Ko prizna pola mu se prašta?

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Široko otvorenih očiju

01. septembar 2012

 

 

SPECIJALNI izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Jelko Kacin bio je ovih dana u poseti Srbiji, i svojim izjavama, između ostalih, lansirao je i premijera Ivicu Dačića. Kacin je lepo predložio Dačiću da počne da malo više hapsi po Srbiji i da se preispitaju 24 sporne privatizacije srpskih preduzeća. Kacin je dodao još i da Srbija nikako neće dobiti pohvalu, te da nema šanse da do Nove godine dobije pristupnicu za čekaonicu za ulazak u EU. A verovatno i nikad.

 

Kosovo da i ne pominjemo. Kacin je još dodao da je Crna Gora super i istakao da "Srbija guši susede"! Drugim rečima, Srbija guši Kosovo. Koje je super, nema nezakonitih privatizacija, državna uprava je fantastična, nema gušenja građanskih sloboda i nema etničkih tenzija, a Srbija neka se snađe oko naslova svojih odnosa sa Kosovom.

 

Pošto se propisno izvikao, Kacin je otputovao, ali je ovde mnogima postalo jasno da sledeći put kad bude došao donosi zakone o zabrani krivih štikli, upotrebi belog luka i ispravljanju krive Drine, a neka se niko ne čudi ako nekoga i išamara.

 

To je priča o Evropi i Srbiji.

 

Ovih dana je i jedna ministarka, do juče poznata kao evroentuzijasta, posle posete Briselu izjavila da ne treba da budemo evrofanatici. Kako se sve može čitati u jeziku - od entuzijazma do fanatizma samo je jedan korak, ali je očigledno da smo svakim korakom, to jest šta god uradili, dalje od Evrope. Uzgred, a šta bi sa onim silnim pohvalama za Srbiju "na dobrom putu" koje je prethodna vlast dobijala iz Brisela?

 

Ali, ovde se radi o nečem drugom. Priča o našem ulasku u Evropu postaje suvišna zbog same činjenice da Kacin, ili bilo ko drugi, dolazi ovde i postavlja uslove, deli lekcije, zahteva i predlaže. To samo znači da, paradoksalno, jesmo u Evropi, samo da to još uvek nismo shvatili. Sudeći bar po packama koje dobijamo, mi smo odavno u njihovom sistemu, samo što to još uvek niko nema petlju da nam saopšti.

 

Suverenoj državi ne dolazi izvestilac, nadgledač i disciplinator sa strane, da njenom predsedniku, premijeru ili ministrima javi šta treba da rade. Suverene države nemaju prokuratore Rimskog carstva koji su tu da kritikuju ili da pohvale stanje. O Kosovu da i ne govorimo. Drugim rečima, slobodna država nema tutora.

 

Ali, to smo tražili, i to sada gledamo. Nažalost, Srbija nema alternativu. Srbija neće dobiti pristupnicu EU nikada, ali ćemo biti maltretirani, ucenjivani i ponižavani kao da smo robovi novog Rimskog carstva. Spisak ucena koje stižu peške, ali i poštom, iz Brisela samo se proširuje. To, naravno, nikako ne znači da naša aktuelna vlast ne treba da se pozabavi skandaloznim privatizacijama, korupcijom i muljem u koji je ova jadna i tužna zemlja uvaljena već decenijama, a o srpskim putevima da i ne govorimo. Dakle, ako ćemo pošteno, svaki običan građanin Srbije složio bi se sa većinom ocena briselskog zvaničnika. Mi smo razvaljeni, i živimo sve lošije, te bi zbog nas samih, a ne zbog briselskog spiska, trebalo, već jednom, sami sebe da dovedemo u red.

 

Dakle, Kacin uopšte nije i ne treba da nam bude tema. On samo radi svoj posao. Činjenica da smo u gvozdenom zagrljaju Evrope, to jest da nas je Evropa ščepala svojom gvozdenom šakom, za nas može da znači samo jedno - povratka nam nema.

 

Mi smo okupirani, poraženi, potučeni do nogu, samo što nam to još uvek niko nije javio. Mi nemamo pojma o razmerama pritisaka kojima je izložena Srbija, kao što nemamo pojma šta su naši političari potpisivali i šta upravo potpisuju.

 

Da nije tako, valjda bi neko od njih imao hrabrosti da, ako već ne mogu da se slože gde je spisak firmi čije su privatizacije sporne, ovom narodu objasni ko je potpisao da se HAARP (uređaj koji utiče na promenu klime) postavi kod Barajeva, i zašto?

 

Možda će Ivica Dačić, koji je bio proglašen i NajEvropljaninom pre nekoliko godina, smoći snage da bude i NajSrbin - ali ne tako što će Kacinu odbrusiti da gleda svoja posla, nego što će sam pogledati Srbiju široko otvorenih očiju i javiti nam šta je tom prilikom video.

 

 

_______________________________________________________________________________

 

 

SRCE POD PRITISKOM: Obračun kod O.K. korala

18. avgust 2012.

 

 

OBRAČUN kod O. K. korala je već počeo, samo nije jasno šta je bila inicijalna kapisla, to jest povod da taj obračun počne baš sada? Da li je to bila pretnja Dragoljuba Mićunovića da će svako ko pokuša da podeli Demokratsku stranku naneti štetu i sebi i stranci, da li su to bile žute kupaće gaće na Visu, ili pak nešto treće, još prozaičnije, o čemu mi možemo samo da nagađamo, nije više ni bitno. Bitno je da je nemilosrdni obračun između Đilasa i Tadića počeo i da sada, u nedostatku novih sapunica, ne moramo da se brinemo da ćemo biti zabavljeni.

 

Ne treba zaboraviti da je Boris Tadić pre desetak dana u nekoj izjavi usputno spomenuo da je on napravio Dragana Đilasa, da ga je on predložio za potpredsednika stranke, da ga je on lično predložio za gradonačelnika Beograda i da ga je, rečju, svojim autoritetom doveo tu gde je. Nije jedino izgovorio onu čuvenu istorijsku: "Zar i ti, sine Brute", ali je bilo jasno da se upravo o tome radi. Boris Tadić je tom izjavom, između ostalog, pokazao da je ljut i da mu je povređena sujeta.

 

Da vidimo sada ko je koga napravio, a ko će koga da rasturi. Izgleda da je tom izjavom povređena i sujeta Dragana Đilasa. Aktuelni gradonačelnik Beograda kao da je na političkom "red bulu" - ne da je dobio krilca, nego su to ozbiljna krila, čiji lepet ponekad pravi gotovo zastrašujuću buku. A evo i kakvu.

 

Nije tajna da je borba za političku moć surova, i toga smo se nagledali - gotovo da nema partije u kojoj mali od kužine jednog dana, kad je savladao dovoljno veštine, nije poželeo da preuzme komandu. Sindrom Iznoguda postoji otkako je sveta i veka, a kod nas gotovo da nema političke stranke koja nije doživela takav ili neki sličan scenario. Poenta sa Draganom Đilasom i njegovim izjavama ovih dana je u njegovoj nemilosrdnosti. Silina kojom je udario na svog političkog tatu, ipak, nije viđena na našoj javnoj sceni, upravo zato jer je Đilas odlučio da to uradi bez celofana, bez anestezije i klasičnih partijskih saopštenja, u kojima se ono najvažnije čita između redova. Kod Đilasa nema ničega između redova, kod njega je sve što ima da kaže stavljeno u direktan i apsolutno nedvosmislen kontekst. Te poruke poslate su u toj formi da fasciniraju ne samo javnost već pre svega članstvo stranke, koje se, može biti, dvoumi kome će se carstvu privoleti. Ako su ranija cepanja stranaka bila umotana u šarene alibije ideologije, sada to nije slučaj. Đilas lepo kaže: - "Jači sam i miči se!" Uz to, kako javlja radio, najavio je i mogućnost osnivanja nove stranke sa Bojanom Pajtićem.

 

Tek, radi se o tome da Đilas udara snažno i nemilosrdno. Kada preko medija grmi da je Boris kriv za sve i da mora da ode, on ne ostavlja mogućnost da njegov dojučerašnji prijatelj i politički sabrat ode dostojanstveno. E, a to je nešto, na duge staze posmatrano, politički opasno.

 

Jer, šta god mislili o eri Borisa Tadića (a na mnoge teme imamo razloga da je kritikujemo), ne vidim nijedan razlog da se iko prema bilo kome, a pogotovo prema svom dojučerašnjem savezniku, ponaša po matrici koju je video u odnosima Amerike i malih igrača. Nit’ je Boris Tadić Muamer Gadafi, nit’ je Đilas Hilari Klinton.

 

Ali, možda je Demokratska stranka – LIBIJA?

SRCE POD PRITISKOM: Obračun kod O.K. korala

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Promaja i mrak

04. avgust 2012.

 

 

ZNAM da je mnogo toplo, znam da je svima lepše da budu na Adi, ili na moru, uz pivo ili koka-kolu, znam da nije trenutak ni za tešku hranu, kao ni za teške teme - ali, ipak, juče, 4. avgusta, navršilo se sedamnaest godina otkako su vojne operacije „Oluja“ i „Bljesak“ sa lica Hrvatske izbrisale oko 300.000 Srba, koji su u konvojima, ostavivši sve što imaju, krenuli u Srbiju. U toj akciji, prema podacima dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, poginulo je ili nestalo 1.960 Srba, od kojih 1.205 civila, među njima 522 žene i 12 dece.

 

Haški tribunal je u aprilu prošle godine osudio hrvatske generale - Antu Gotovinu na 24, a Mladena Markača na 18 godina zatvora, dok je general Ivan Čermak oslobođen krivice. U presudi Anti Gotovini utvrđeno je da je operacija „Oluja“ bila udruženi zločinački poduhvat na čelu s predsednikom Franjom Tuđmanom, radi proterivanja srpskog stanovništva iz Kninske krajine. U međuvremenu su dokumenti pokazali da je tadašnji predsednik Hrvatske Tuđman, uoči „Oluje“ objasnio „da Srbe treba udariti tako snažno da nestanu“.

 

I ostalo je poznato. Srbi su skoro nestali iz Hrvatske, neki su se vratili na svoja ognjišta, ali nisu dočekani s dobrodošlicom, hrvatski dužnosnici smanjuju broj proteranih Srba, a Hrvatska uskoro ulazi u Evropsku uniju. Nije poznato da li će Tompson pevati tom prilikom, a nije ni bitno. Dan kada je počela operacija „Oluja“ Hrvatska obeležava kao državni praznik, dok isti datum Srbi posvećuju sećanju na svoje stradale sunarodnike, ali je to sećanje nekako, onako, srpski relativno. Mnogo je velika vrućina, i ko će toga da se seća? Leto, uostalom, kratko traje.

 

I kao što su neki odavde pre sedamnaest godina prodavali jadnim srpskim izbeglicama vodu i voće na ulasku u Beograd, tako i danas izgleda kao da ta tragedija malo koga ovde dotiče. A Milorad Pupovac, predsednik Srpskog narodnog veća, izjavio je u Zagrebu da su Srbi jedine civilne žrtve rata devedesetiih kojima taj status nije priznat.

 

Šokantno je da takvu izjavu nije imao petlju da izgovori nijedan političar iz Srbije. Šokantno je da je država Srbija pustila, na sve moguće načine, da priča o srpskim žrtvama bude nekako manje važna i nekako manje politički korektna od priče o srpskim zločinima - da je nekako pristala da zarad komplimenata iz sveta ne talasa suviše na tu škakljivu temu, za koju se teško nalazi sagovornik u svetu.

 

Jer, u našim medijima je u poslednjoj deceniji neverovatno snažno promovisana ideja da je sve što se desilo Srbima - nekako zasluženo. Implicite, i zločini učinjeni prema Srbima, kao i etničko čišćenje, treba tolerisati. Imidžu loših momaka, koje je stigla zaslužena kazna, umnogome su doprinosili ovdašnji mediji, koji su svako talasanje na tu temu proglašavali nazadnim, nacionalističkim, pa čak i zločinačkim.

 

Kad bolje razmislimo, ni o zločinu koji su počinile NATO snage nad ovim narodom ovde se skoro uopšte ne govori - ne samo što su nas bombardovali osiromašenim uranijumom nego su zemlju zasuli kasetnim bombama, od kojih naši ljudi i danas ginu. Nije uputno, jer je neko rekao da Srbija treba da uđe u NATO da bi ušla u Evropu. A Evropa nema nameru da se bavi srpskim ispravljanjem Drine, niti srpskim žrtvama, bar ne dok se glavni posao ne završi.

 

Ali, nije poenta više ni u Evropi, ni u Hrvatskoj, ni u Kosovu. Ako smo sami napravili atmosferu da je obeležavanje, pominjanje i prebrojavanje srpskih žrtava (bez obzira na to da li se radi o Jasenovcu, Jadovnom, „Oluji“ ili Bratuncu) retrogradno i nekako neukusno, ako smo krotko prihvatili ulogu jedinih negativaca i krivaca za raspad bivše SFRJ, i ako nemamo snage da stvari nazovemo pravim imenom, onda nemamo mnogo čemu da se nadamo.

 

Šta su za nas kasetne bombe, i nestali, i proterani, kad o tome ništa ne javlja Si-En-En i Bi-Bi-Si? Da li uopšte postojimo ako nas o tome na vreme ne obaveste?

 

Sve dok računamo na istinu i pravdu drugih, a nismo spremni da se suočimo sa našim sopstvenim uništenim sistemom vrednosti, bićemo i dalje samo žrtve koje nikome nisu važne. Manje je ovaj narod postradao od „Oluje“ i „Bljeska“ koliko je postradao od srpske promaje i mraka.

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Neki to vole vruće

21. jul 2012.

 

 

Ovo vrelo leto ispostavilo se da je najvrelije u Demokratskoj stranci, u kojoj bukti borba za vlast i u kojoj se tek očekuju požari političkih strasti. Jelena Trivan je ovih dana izjavila da je nekome u interesu raspirivanje sukoba u DS, mada se nije potrudila da obznani na koga tačno misli.

 

Klasičan srpski sindrom klizave palube broda koji tone opet je na delu - “Izgleda da su za uspehe DS zaslužni lokalni lideri, za neuspehe je kriv Boris Tadić”, dodala je Trivanova ne bez gorčine, a nije ni svesna da te njene izjave, iako potpuno tačne, već zvuče kao vapaj gubitnika. Jer, u Srbiji je najteže onima koji su voljeni. Stepen obožavanja srazmeran je stepenu poništavanja kad kola krenu nizbrdo.

 

I dok se u DS sprema Osma sednica, sa druge strane dodađa se nešto nečuveno, i veoma pozitivno na srpskoj političkoj sceni. Aleksandar Vučić ponudio je ministarska mesta i predstavnicima opozicije. Mudar potez, koji govori o namerama aktuelnih pobednika da vode politiku u interesu države, a ne prevashodno u interesu stranke, nije nikada do sada viđen na našoj političkoj sceni i zbog toga naprednjacima treba skinuti kapu.

 

Nema sumnje da ovaj i slični potezi naprednjaka samo podižu ugled stranke, skidajući sa njenog imidža i poslednje mrlje isključivosti, stranačke uskogrudosti i mržnje prema političkim protivnicima.

 

A, pošto su tražili saglasnost od DS da prihvate ministarska mesta, i nisu je dobili, nesuđeni ministri su ponude učtivo odbili. Mora se priznati da je i sam čin traženja saglasnosti od DS retka i lepa pojava na našoj političkoj sceni, na kojoj je mešetarenje poslaničkim i drugim mestima, kao i menjanje političkih jarbola, masovna pojava, zbog koje se niko nikada nije stideo.

 

Paradoks, međutim, leži upravo u tom malom detalju - što naprednjaci povlače mudrije poteze, u interesu države - pokazujući da im nije najvažnije da zaposednu sva ministarska mesta, to demokrate sve više pokazuju znake političkog autizma. Lekcije iz političke mudrosti u ovom trenutku srpskoj javnosti daju naprednjaci.

 

Dodajmo tome i jedan značajan obrt u ovoj priči - gradonačelnik Beograda napisao je otvoreno pismo svojoj stranci, kritikujući svoje partijske drugove i drugarice, između ostalog, i zbog činjenice da su Milici Delević i Rasimu Ljajiću odbili da daju saglasnost da uđu u novu vladu. Dragan Đilas je napisao da bi interese države trebalo staviti iznad partijskih i kvalitetnim kadrovima poput pomenutih dopustiti da uđu u novu vladu jer bi to bilo dobro za Srbiju.

 

Stvari su se očigledno drastično promenile. Napokon je važno ono što je dobro za Srbiju. Stavljanje interesa Srbije iznad svih drugih interesa novi je politički fenomen u zemlji koja je dvadeset godina roptala razvaljena stranačkim interesima, pukom borbom za očuvanje fotelja, međupartijskim podelama i strašnom “ideološkom” mržnjom. Danas se ispostavlja da je jedino što donosi porast rejtinga na srpskoj političkoj sceni - rad u interesu Srbije, pošto su ideološke razlike (osim ako se izuzmu neke male stranke) ionako skoro nevidljive.

 

Upravo zbog toga, i bez obzira na letnju i političku vrelinu svuda oko nas, Aleksandar Vučić je ovih dana, s razlogom, hladan kao špricer.

 

Što se Demokratske stranke tiče, najblaže rečeno - neki to vole vruće. Dragan Đilas je krenuo u klasičnu partijsku ofanzivu, koja po svojoj energiji predstavlja svojevrstan deža vi (mislim, i on je “mladić sa suncem u kosi”, da se pesnički izrazim) - uprkos svemu, njegovu izjavu o ministrima koji bi trebalo da uđu u vladu zbog interesa Srbije podržao bi svaki normalan građanin Srbije.

 

Ali, s obzirom na činjenicu da je u DS na delu svojevrstan čas anatomije, kao i da je jasno da je veliki obračun tamo na pomolu (priča se o najmanje nekoliko snažnih frakcija međusobno zakrvljenih) pitanje koje ostaje za kraj glasi - da li je u interesu Srbije slaba ili pocepana Demokratska stranka?

 

 

_______________________________________________________________________________

 

SRCE POD PRITISKOM: Alo, Požega!

07. jul 2012.

 

 

 

PA mi smo prisluškivani! Neverovatno!

 

Nadzor rada telefonskih operatera pokazuje da su službe bezbednosti i policija preko interneta pristupile mreži samo jednog operatera više od 270.000 puta, naveli su pre nekoliko dana na konferenciji za novinare poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić i zaštitnik građana Saša Janković. Prema njihovim rečima, Ministarstvo unutrašnjih poslova i službe bezbednosti imaju pristup bazama podataka telefonskih operatera o tome koga su građani, kada i odakle zvali. Oni su ocenili da je vrlo zabrinjavajuće to što službe bezbednosti mogu da, bez odluke suda, pristupe tim podacima.

 

Dežurno uvo, dakle, radi punom parom, pa se ovde, ispada, sve zna - ko je koga, odakle i kada zvao, kao i koliko je trajao razgovor - ipak, samo nekoliko dana ranije, predsednik Srbije Tomislav Nikolić, požalio se javno da mu BIA i druge službe bezbednosti dostavljaju nebitne podatke - o stanju plaža u Grčkoj, “svastikinom butu” i ko se od političara prethodne večeri napio. Nije, valjda, moguće da oni i piju? Predsednik Nikolić je dodao i da je zatekao potpuno očišćeno predsedništvo Srbije kao i potpuno prazne kompjutere. Nadajmo se da u BIA nisu uradili nešto slično.

 

Ko ima BIA, ima sve. Zato je sasvim logično da će naprednjaci dobiti upravljanje BIA, a da će socijalisti dobiti Telekom, čiji je slogan i tako i tako, gle simbolike - “Imate prijatelje”. Otuda je briga svih nas oko prisluškivanja možda i preterana - drugi veliki mobilni operater preko koga nas prisluškuju ima takođe višeznačan slogan - “Najvažniji si ti”, pa treba da shvatimo da je kontrola naših telefonskih razgovora za naše dobro, a da je sloboda govora zagarantovana ukoliko vodimo računa šta govorimo, kome govorimo i koliko govorimo. Drugim rečima,

 

Ćutanje je zlato. Govor očima, namigivanje, čak i žmurenje na oba oka, najviše se isplate.

 

Dok Aleksandar Vučić ne preuzme BIA, i dok predsedniku Srbije ne počnu da isporučuju značajne informacije, buka na političkoj sceni jača je nego ikada. BIA, i da hoće, nema šta da javi ovih dana, jer su se za udarne informacije pobrinuli visoki funkcioneri Demokratske stranke koji se ovih dana međusobno žestoko raspaljuju, optužujući jedni druge za trošenje budžetskih para, korupciju i tome slično. Njujork, Most na Adi, pašnjak u Skerlićevoj, samo su neke od tema koje govore o dubokim podelama i skorašnjem okršaju u stranci koja se se sprema za vlastitu Osmu sednicu. To je i bez prisluškivanja telefonskih razgovora jasno - ono što bi telefonski razgovori u mreži “Imate prijatelje” ili u mreži “Najvažniji si ti” mogli da otkriju, jeste koji su miševi već počeli da napuštaju klizavu palubu tog broda, mada se već sada da naslutiti šta se iz brda valja. Dovoljno je samo pažljivo čitati novine, ili bar znati nešto o stripovima: Miki Maus, poznati moralni gigant I čuveni unesrećitelj tranzicionih ekonomija, sa tetkinog kauča je već otrčao u naručje Iznoguda, Pata je, posle suza, namignula na drugu stranu, Fantom - duh koji hoda već je u niskom startu i čeka obračun, Raja, Vlaja i Gaja su se neprirodno ućutali, i tako redom. Što bi rekao aforističar, kad jedna stranka ima nekoliko krila - javnost je prinuđena da gleda “Skupljače perja”.

 

To što se negativna kampanja koju su demokrate vodile protiv Tome sada okrenula protiv njih samih, nikako ne znači da je sa tajnama gotovo. Prisluškivanje se nastavlja - nije samo problem u tome što se ljudi prisluškuju, nego kada će se neke informacije upotrebiti. Zgodan trenutak je zgodan trenutak. Zato mnogi političari danas nerado koriste mobilne telefone. Suviše je riskantno.

 

Za razmenu najvažnijih informacija, a da ništa nikome ne bude sumnjivo, pretpostavljam, koriste se javna mesta. Otuda, šaputanje između Borisa Tadića i Aleksandra Vučića na prijemu u američkoj ambasadi, mora biti, podiže pritisak mnogima. To možda ne zna ni BIA, ali sigurno zna CIA, da nije bilo razgovora o Grčkoj, pijanim političarima i mladoj (političkoj) boraniji.

 

 

_______________________________________________________________________________