Mirjana Bobić Mojsilović

 

Nasa tajna - Desanka Maksimovic

 

O tebi necu govoriti ljudima.

Necu im reci da li si mi samo poznanik bio

ili prijatelj drag;

 

ni kakav je, ni da li je u nasim snovima i zudima

dana ovih ostao trag.

 

Necu im reci da li iz osame, zedji, umora,

ni da li je ikada ma koje od nas drugo volelo;

niti srce nase da li nas je radi nas

ili radi drugih kadgod bolelo.

 

Necu im reci kakav je sklad

oci nase cesto spajao u sazvezdje zedno;

ni da li sam ja ili si ti bio rad da tako bude -

ili nam je bilo svejedno.

 

Necu im reci da li je zivot

ili od smrti strah spajao nase ruke;

ni da li zvuke smeha voleli smo vise

od suma suza.

 

Necu im reci ni jedan slog jedini,

sta je moglo, ni da li je moglo nesto,

da uplete i sjedini duse nase kroz citav vek;

ni da li je otrov ili lek

ovo sto je doslo

onome sto je bilo.

 

Nikome necu reci kakva se zbog tebe pesma dogadja

u meni vecito:

da li opija toplo kao sume nase s proleca;

ili tiha i tuzna cuti u meni recito.

O, nikome necu reci

da li se radosna ili boleca

pesma dogadja u meni.

 

Ja vise volim da precutane

odemo ona i ja

tamo gde istom svetloscu sja

i zora i noc i dan;

tamo gde su podjednako tople

i sreca i bol ziva;

tamo gde je od istog vecnog tkiva

i covek i njegov san.

 

 

Kako Ana rešava ukrštene reči - Brana Petrović

 

Kakve su njene namere,

kad sve druge sahranjuje,

samo mene oživljava?

 

Ima li, Ana, stvarnog razloga

da tako lepo spava?

 

Priznajem Pesnika,

al, znam:

niko ne može

žešće da opravda vazduh

od njene tamne kože.

 

Kad Ana plače!

(o ne lažem vas)

to je lepše

od voća!

 

Od kiše!

Od… rakova na žaru!

Od… čega god hoćete!

Od ptice u galopu!

pa nisam ja valjda vica radi

prokockao celu evropu!

 

A kad se svlači!

Slobodan i proklet prisustvujem

(a ne znam kako da preživim)

najvećem čudu u svetlosti!

Zaklinjem se:

da bih tebe ogrejao,

Ana, zapalio bih i svoje kosti.

 

Kad lađu crta! Kad ječam seje!

Kad objavljuje rat! Kad se smeje!

Kad školjke hrani! Kad se prehladi u lovu!

Kad čita magnet! Kad kupi haljinu novu!

Kad pije pivo! Kad iznenada dođe!

Kad ljubi proleterske vođe!

 

Kad je moja desna ruka!

Kad je grčka azbuka!

Kad sanja cveće!

Kad NEĆE!

 

Sećanje na Nepojmljivog Dečka

uvek će moći vatru da zameni:

zato su mi oblaci zeleni, pa zeleni!

Pa rumeni!

 

Pa kad se vokali spoje!

Dragi Bože,

usijane glavurde moje!

 

Ja mogu na njenoj usni da spojim more s cvetovima!

Mogu u njenoj državi da budem referent za kišu!

Mogu pod njenim prozorom da imitiram dunav,

il neke druge vulkane,

mogu da se zakunem

u sve što imam,

i nemam,

da svet postoji zbog Ane.

 

Kakve su njene namere

kad sve druge sahranjuje

samo mene oživljava -

ima li Ana

stvarnog razloga

da bude tako lepa kad spava?

 

I cvetovi i puževi i englezi

svi već znaju:

ona poljupcem može

od svake bolesti da izleči!

Ali ja nju naj, naj, naj volim

kad spaja svetlosti,

kad rešava ukrštene reči.

 

Ona to izvodi kao da se igra!

A meni izgleda kao da svet stvara!

Ko Vergilijev najmlađi konj:

u jednoj ruci drži svet,

a drugom ga osvetljava!

Traži se, na primer, reč, koja može

vodu da pije,

samu sebe da izgovara,

da gori,

da leti,

i da spava.

Neka reč

koja nije kao ostale reči:

reč koja ume da rešava ukrštene reči!

 

Tada nastaje mala drama:

voda otiče za svojim obalama:

Ana, naga,

na mom dlanu,

večnost osmišljava!

(A mogla bi baš nju briga da se razboli

ili da spava.)

I dddok je tttako

ooo opasnu

ddddržim u zzzz zagrljaju

rrrreči se

reči se

sssssame rrrrrr

rešavaju!

 

Kakve su njene namere

kad sve druge sahranjuje

samo mene oživljava?

Što se bar ne pokrije kad spava!?

 

 

 

Ti koja imaš ruke nevinije, Vesna Parun

 

 

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

 

i koja si mudra kao bezbrižnost,

 

ti koja umiješ s njegova čela čitati

 

bolje od mene njegovu samoću,

 

i koja otklanjaš spore sijenke

 

kolebanja s njegova lica

 

kao što proljetni vjetar otklanja

 

sjene oblaka koje plove nad brijegom,

 

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

 

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

 

ako je tvoje ime počinak

 

njegovim mislima, i tvoje grlo

 

hladovina njegovu ležaju,

 

i noć tvojega glasa voćnjak

 

još nedodirnut olujama,

 

Onda ostani pokraj njega

 

i budi pobožnija od sviju

 

koje su ga ljubile prije tebe.

 

Boj se jeka što se približuju

 

nedužnim posteljama ljubavi

 

I blaga budi u njegovom snu

 

pod nevidljivom planinom

 

na rubu mora koje huči.

 

Šeći se njegovim žalom.

 

Neka te susreću

 

ožalošćne pliskavice.

 

Tumaraj njegovom šumom.

 

Prijazni gušteri

 

neće ti učiniti zla.

 

i žedne zmije koje ja ukrotih

 

pred tobom će biti ponizne.

 

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

 

u noćima oštrih mrazova.

 

Neka te miluje dječak kojega zaštitih

 

od uboda na pustome drumu.

 

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

 

svojim suzama.

 

Ja ne dočekah najljepše doba

 

njegove muškosti.

 

Njegovu plodnost

 

ne primih u svoja njedra

 

koja su pustošili pogledi

 

goniča stoke na sajmovima

 

i pohlepnih razbojnika.

 

Ja neću nikad voditi za ruku

 

njegovu djecu. I priče

 

koje za njih davno pripremih

 

možda cu ispričati plačući

 

malim ubogim medvjedima

 

ostavljenim u crnoj šumi.

 

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

 

budi blaga njegovu snu

 

koji je ostao bezazlen.

 

Ali mi dopusti da vidim njegovo lice

 

dok na njega budu silazile nepoznate godine.

 

I reci mi katkad nešto o njemu

 

da ne moram pitati strance

 

koji mi se čude, i susjede koji žale moju strpljivost.

 

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih, ostani kraj njegova uzglavlja

 

i budi blaga njegovu snu!

 

 

Jastuk za dvoje - Miroslav Antić

 

 

Ovo je pesma za tvoja usta od

 

višanja i pogled crn.

 

Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.

 

Ja umem u svakoj kapiji da napravim jun.

 

I nemam obične sreće.

 

I nemam obične grehove.

 

Podeleću s tobom sve bolesti i zdravlja.

 

Zavoli moju senku što se tetura niz mokri dan.

 

Sutra nas mogu sresti ponori.

 

Ili uzglavlja. Svejedno: lepo je nemati plan.

 

Zavoli trag mog osmeha

 

na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav

 

hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.

 

Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,

 

one se smeškaju blago i nekuda nas vode.

 

Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,

 

potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

 

 

 

Kad bi ti otišla iz ovog grada - Matija Bećković

 

 

Kad bi ti otisla iz ovoga grada

 

Kome bih levu ruku prebacio preko ramena

 

A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:

 

“Priroda je puna mojih pogleda na svet”.

 

S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:

 

“U ovom orahu mozda raste moj sanduk

 

Kad sam bio dete njegovo je stablo posadjeno”.

 

Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nesto radosno,

 

Mada ne znam sta bih sve mogao da kazem

 

Na osnovu cele sume i drugih elemenata!

 

S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.

 

Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji

 

I o mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.

 

S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,

 

Kome bih pokazivao kozje staze medju zvezdama.

 

Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi

 

S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.

 

Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,

 

Kome bih rekao kako mi se cini

 

Da u reci Ararat kljuca kamenje

 

I ko bi me zbog toga voleo?

 

Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:

 

“Ona kaze balkonu da ga voli

 

I balkon se srusi u tom casu”.

 

Postari bi sirom sveta raznosili jedno isto pismo

 

Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu

 

I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.

 

S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga

 

I ko bi me zbog toga voleo?

 

Kad bi ti otisla iz ovoga grada,

 

Govorio bih uzalud:

 

Moje reci se ne bi ni na koga odnosile

 

 

 

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,

 

Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:

 

“Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,

 

Da li je tamo vec i mozak covecanstva?”

 

Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,

 

Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,

 

Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim

 

I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,

 

Dok sam s tobom govorio telefonom

 

Moja krv je tekla zicom do tvojih usta

 

I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,

 

Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,

 

Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,

 

Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,

 

Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.

 

Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:

 

“Ako eksplozija provetri utrobu zemlje

 

Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,

 

Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,

 

Kao konstrukcije porusenih hangara,

 

Kao kosturi konja na nekoj visoravni. ”

 

Neka mi bude zabranjeno da te volim,

 

Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.

 

Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,

 

Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!

 

Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,

 

Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.

 

Sve sto je receno o buducnosti,

 

Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.

 

Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,

 

Sve to ne bi bilo besmisleno.

 

Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,

 

Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,

 

Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi.

 

Zato sto me volis ja volim sve ostalo,

 

I nikome ne zelim zlo.

 

Moja ljubavi, digla si me toliko visoko

 

Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!

 

Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,

 

Da si muskarac imao bih najboljeg druga!

 

Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,

 

Neka nice drvece koje niko nije posadio.

 

Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,

 

Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,

 

Nego kakve god i kolike god hoce,

 

Neka se slonovi uvuku u misje rupe!

 

Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,

 

Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,

 

Neka se nebesa otarase snega i kise,

 

Neka sve ostane cisto i slobodno,

 

Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,

 

I neka se proglasi ludakom

 

Svako ko pomisli da te vise voli!

 

 

Kada dođeš u bilo koji grad - Matija Bećković

 



 

Kad dođeš u bilo koji grad

 

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno


Kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Gde sam i ja došao

 

Doći ćeš putem kojim si morao doći

 

Koji pre tebe nije postojao

Nego se s tobom rodio

Da ideš svojim putem
I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moraš ići

Koja je bila tvoj život
I pre nego što si je sreo
I znao da postoji
I ona i grad u koji si došao.

Kad dođes u bilo koji grad

Odakle bilo,
Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
Ili niotkud sasvim svejedno


Kod odeš od svoje kuće


Bilo kuda

Samo da što pre odeš


I dođeš u bilo koji grad
Recimo u Valjevo

Kad god da dođeš

Doći ćeš vrlo kasno


Jer se dugo putuje

Dok dođe u tvoj život
I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula
Iz velike daljine


Odnekud iz Ruskog Jerusalima
,Sa Kavkaza iz Pjatigorska

U kome nikad nije bila
I zvala se kako se zvala


Recimo Vera Pavladoljska


I izgledala kako je izgledala

Kako više niko na svetu ne izgleda.

Kod dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno


Jer gradovi su uvek daleko
I u njih se dolazi iz daljine

A svako putovanje se oduži

Jer svi misle jedino o povratku

Mada povratka nema

A ko god odluči da putuje

Mora krenuti jednog dana

A kad god krene

Krenuće u ono doba

U koje uvek neko kreće od kuće


Obično u nedelju

Kad si i ti krenuo

A kad god je nedelja

 

Najčešće si u nekom drugom gradu

 

A u kojem god da budeš

 

Recimo u Valjevu

Biće to jedini grad

 

U kome si oduvek bio

 

I čim si čuo njeno ime
I pre nego što si je sreo

 

Oduvek si je znao
I voleo već vekovima.

 

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

 

Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad

 

Ako taj grad slučajno bude Valjevo


Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje


Tvojim i batom još nekoga

Ko s tobom putuje
I glas mu ide po vetru

U dan neobičan za to doba godine


Da ni sam nećeš biti siguran

Ni koji je to grad

 

Ni koji su tvoji koraci

Samo ćeš poznati onaj glas

Koji ne ide po vetru

Nego se javlja u tebi

U dan neobican za to doba godine

 

Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu

U koje si došao kao neznanac

Ne znajući nikoga

Ni grad ni Veru Pavladoljsku

Ni da se zavole najviše

Oni što se znaju najmanje.


Kad dođeš u bilo koji grad

 

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Svet će postati uspomena na nju

I neće biti ni jednog mesta na zemlji

 

Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti

Ni plave kose koja nije njena

Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha

Zapamtio je prostor
Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu

Recimo u Valjevu

U Karađorđevoj ulici


Između Pošte i Suda

I evo nailazi ono doba godine

 

Ili tvoga života

Kad su sve žene ona

I nose njenu glavu

Ali ni jedna celu

A ona živi nepoznata među ljudima


Odmara se od tebe i od svog imena


Ali ma gde živela i ma ko bila

Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.

Kad dođeš u bilo koji grad

 

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno


Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Recimo u Valjevo


Okružiće te deca kao svakog pridošlicu


I u celom gradu nećeš poznavati nikog

Jer su svi otišli
I s tim bi se nekako pomirio


Ali niko se ne vraća


Sve je gotovo a još nikoga nema

Niti ima čvrstih obećanja

Da ćemo se ponovo sresti

I to je ono što najviše zabrinjava

Pa ipak čovek nije manje nego voda

 

Pa voda ne umire

 

Niti je smrt nešto

 

Što se na svetu događa prvi put

I da živimo hiljade godina

Prošle bi kao jedna

 

Jer godine su tu da dođu i odu

Ali sve što je njino

Nije Vera Pavladoljska

 

Koja ti je dala što ni sama nije imala

I uvek bila pomalo u oblacima
I u njih se konacno preselila

Ali dok iko ikom čita ovu pesmu

 

Ona se rađa sve svilenijeg osmeha

I nema ništa sa grobljem i smrću.

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

 

Sve će ti biti odnekud poznato

Kao poljubac već davan nekome

 

U grad ko zna koji
Kad dođes ko zna kad
I ko zna otkud


Ili Veljeg Dubokog ili niotkud

Sasvim svejedno

 

Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio

 

I da uopšte ne postojiš

Jer proviđenje ne žuri
I ništa ne zaboravlja

I ne fali mu ni mašte ni ideja

Da sve poveže i ispuni

Kao što je pisano

Samo ti ne bi bio isti


I ništa ne bi bilo kao što jeste

Da je moglo biti kao što nije


Jer postoji samo jedan grad
I samo jedan dolazak

 

I samo jedan susret
I svaki je prvi i jedini


I nikad pre ni posle nije se dogodio


I svi gradovi su jedan

Delovi jednog jedinoga grada
Grada nad gradovima

 

Grada koji si ti


Prema kome svi idu


Da se sretnu sa tobom

Dobro je što si došao

Da se u to uveriš

 

Baš u Valjevu

I sretneš Veru Pavladoljsku

I čim si je video

 

Oduvek si je voleo

 

I unapred oplakivao rastanak

Koji se zbio

Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad


I samo jedna žena


I jedan jedini dan


I jedna pesma nad pesmama


I jedna jedina reč

I jedan grad u kome si je čuo


I jedna usta koja su je rekla


A po svemu kako su je izgovorila


Znao si da je izgovaraju prvi put


I da možeš mirno sklopiti oči

 

Jer si već umro i već vaskrsnuo


I ponovilo se ono što nikad nije bilo

 

 

Miloš Crnjanski

 

 

Život

 

 

Sve to

 

ne zavisi

 

od mene.

 

 

Setim se

 

kako beše

 

lep

 

nad vodama

 

dubokim nekim

 

kao Mesec

 

beo

 

sa lukom tankim

 

i mekim

 

jedan most.

 

 

I, vidiš,

 

to,

 

utesi me.

 

 

Ne zavisi

 

od mene.

 

 

Dosta je

 

da u prazne

 

dane

 

njive

 

oko mene

 

zamirišu preorane

 

ili da oblaci

 

prolete

 

malo niže

 

pa da na mesto

 

postave

 

sve.

 

 

Ne,

 

ne od mene.

 

 

Dosta će biti

 

ako mi

 

jedne zime

 

iz vrta

 

nečijeg

 

zavejanog

 

pritrči

 

neko

 

promrzlo dete

 

i zagrli me.

 

 

Gvendolin Bruks

 

KAD ZABORAVIŠ NEDELJU

 

 

 

A kad zaboravis šarene prekrivače sredom i subotom,

 

A naročito

 

Kad zaboraviš nedelju;

 

Kad zaboraviš naše trenutke nedeljom u krevetu,

 

Ili mene kako sedim na radijatoru ulične sobe u tromo popodne,

 

I gledam niz ulicu koja nikuda ne vodi;

 

Zagrljenu priprostim starim kućnim ogrtačem nenadanja;

 

I ništa ne moram da radim i srećna sam…

 

I kad ponedeljak ne bi nikad trebalo da dodje

 

Kad to zaboraviš, kažem …

 

 

 

I kako si psovao ako bi neko uporno zvonio na vratima,

 

I kako bi meni zastalo srce ako bi zvonio telefon,

 

I kako smo, konačno, odlazili na nedeljni ručak;

 

To jest, kroz uličnu sobu do stola zamrljanog mastilom

 

U jugozapadnom uglu

 

na Nedeljni rucak.

 

A to je uvek bilo pile s testeninom,

 

ili pile s pirinčem, i slata,

 

pa ražani hleb i čaj,

 

i kolačići s čokoladnim mrvicama.

 

Kažem, kad to zaboraviš …

 

 

 

Kad zaboraviš moj tihi predosećaj

 

Da će se rat završiti, pre nego što dodje red na tebe;

 

I,

 

kako smo se konačno svlačili ,

 

Gasili svetlo, uranjali u krevet,

 

Ležali načas opušteni u nedeljnoj

 

svežoj posteljini,

 

I nežno se slivali jedno u drugo …

 

 

 

Kada, kažem, zaboraviš sve to,

 

Tada možeš reći, tada ću možda poverovati

 

Da si me dobro zaboravio.

 

 

Edward Estlin Cummings

 

NEGDE KUD NIKAD NISAM PUTOVAO

 

 

Negde kud nikad nisam putovao, srećne iznad svakog iskustva,

 

tvoje oči čuvaju svoj mir; u tvom najkrhkijem pokretu ima nečeg što me zatvara, ili što ne mogu taći jer je suviše blizu.

 

tvoj najlaganiji pogled lako će me rastvoriti mada sam se zatvorio poput prstiju, uvek me otvaraš¡ listak po listak kao što proleće otvara dodirujuci vešto, zagonetno, svoju prvu ružu

 

a ako želiš da me zatvoriš¡, ja i moj život sklopićemo se veoma lepo, najednom, kao da srce ovog sveta zamišlja kako se sneg brižljivo svuda spušta;

 

ništa što možemo sagledati na ovom svetu nije ravno snazi tvoje neodoljive krhkosti:

 

njeno mi tkanje nameće boju svojih predela, pruža mi smrt i vekove

 

Večnost sa svakim udisajem (ne znam što je to u tebi što zatvara i otvara; jedino nešto u meni shvata da je glas tvojih očiju dublji od svih ruža)

 

Niko, čak ni kiša, nema tako malene ruke

 

Nosim tvoje srce sa sobom

 

Nosim tvoje srce sa sobom (nosim ga u svom srcu)… Nikada nisam bez njega (gde god idem, ideš i ti, draga; i sve što sam uradio, tvoje je delo, moja draga)…

 

Ne bojim se sudbine (jer moja sudbina si ti, slatkišu)… Ne želim svet (jer, najlepša, ti si moj svet, moja istina)…

 

Ti si ono na šta Mesec uvek misli i pesma koju Sunce uvek pevuši, to si ti…

 

Ovo je najdublje čuvana tajna koju ne zna niko.

 

To je koren svih korena i pupoljak svih pupoljaka i svod svih svodova onog drveta zvanog život; koje raste više no što se duša može nadati i dublje no što um može sakriti… To je čudo koje održava zvezde rasutim. Nosim tvoje srce sa sobom ,,nosim ga u svom srcu…

 

 

Mika  Antić

 

Zbog svega što smo najlepše hteli

 

 

Zbog svega što smo najlepše hteli

 

hoću da uz mene noćas kreneš

 

Ma bili svetovi crni,

 

ili beli,

 

ma bili putevi hladni,

 

ili vreli,

 

nemoj da žališ ako sveneš

 

Hoću da drziš moju ruku,

 

da se ne bojiš vetra

 

i mraka,

 

uspravna i kad kiše tuku,

 

jednako krhka,

 

jednako jaka

 

Hoću uz mene da se sviješ,

 

korake moje da uhvatiš,

 

pa sa mnom bol

 

i smeh da piješ

 

i da ne želiš da se vratiš

 

Da sa mnom

 

ispod crnog neba

 

pronađeš hleba komadić beli,

 

pronađeš sunca komadić vreli,

 

pronađeš života komadić zreli

 

Ili crkneš,

 

ako crći treba

 

zbog svega što smo najlepse hteli

 

 

 

 

Vesna Parun

 

NE PITAJ VIŠE

 

 

Ne pitaj više zašto te ljubim. Pitaj

 

zašto raste trava i zašto je nemirno more.

 

Pitaj otkud stiže vjetar proljetni

 

i bijelom lađom snova tko krmani

 

kad noć nad svijetom hladne prostre sjene.

 

 

Ne pitaj zašto te voli moje čudno srce.

 

Znaš li odakle koralj na dnu oceana?

 

Valovi pričaju o zaspaloj ljepoti,

 

ali ti živiš daleko od glasa valova.

 

Tvoja je misao strma pećina

 

o koju se uzalud razbija moj život.

 

 

Ne pitaj zašto te ljubim.

 

Pristupi k meni! Tužno je moje srce.

 

Ti i mjesec: dva nedohvatna cvijeta

 

na viskoj planini zaborava.

 

 

TVOJ SAM

 

…Ako želiš ljubavnika,

Učiniću sve da me pitaš da to budem ja

I ako želiš neku drugu vrstu ljubavi

Nosiću masku za tebe

Ako ti  treba partner

Uhvati moju ruku

Ili, ako želiš da me udariš u gnevu

Evo me

Tvoj sam…

I ako ti se prispava na trenutak

Na putu

Ja ću da te vodim

I ako želiš da radiš sama, na ulici

Ja ću da se sklonim

Ako želiš oca za svoje dete

Ili bi samo da se sa mnom šetaš

po pesku

Tvoj sam …”

 

Leonard Koen   ”I’m your man”, prevela sa engleskog MBM

Pesma je objavljena u romanu ”TVOJ SAM”

 

 

HALIL DŽUBRAN

 

I ON reče:

VAŠA DECA NISU VAŠA DECA

ONI SU SINOVI I KĆERI ČEŽNJE ŽIVOTA ZA SAMIM SOBOM.

ONA DOLAZE KROZ VAS, ALI NE OD VAS

I PREMDA SU S VAMA; NE PRIPADAJU VAMA

MOŽETE IM DATI VAŠU LJUBAV,

ALI NE I VAŠE MISLI

JER ONA IMAJU VLASTITE MISLI.

MOŽETE OKUĆITI NJIHOVA TELA,

ALI NE I NJIHOVE DUŠE

JER NJIHOVE DUŠE BORAVE U KUĆI OD SUTRA

KOJU VI NE MOŽETE POSETITI

ČAK NI U VAŠIM SNOVIMA.

MOŽETE SE UPINJATI DA BUDETE KAO ONI,

ALI NE TRAŽITE OD NJIH DA BUDU POPUT VAS

JER ŽIVOT NE IDE UNATRAG,

NITI OSTAJE NA PREKJUČE .

VI STE LUKOVI

SA KOJIH SU VAŠA DECA ODAPETA KAO ŽIVE STRELE.

STRELAC VIDI METU NA PUTU BESKONAČNOSTI

I ON VAS NAPINJE SVOM SNAGOM

DA BI NJEGOVE STRELE POLETELE BRZO I DALEKO.

NEKA VAŠA NAPETOST U STRELČEVOJ RUCI, BUDE ZA SREĆU

JER, KAO ŠTO ON LJUBI STRELU KOJA LETI,

ISTO TAKO LJUBI I LUK KOJI MIRUJE

 

 

Zorica Simović

 

POKAJNIČKA

 

MNOGO SAM LUTALA

MNOGO GOVORILA

PREMALO ĆUTALA

JOŠ MANJE TVORILA

PREBLAGI , PRAŠTAJ

SVA TA TUMARANJA

I OD NERADA

DUGA ODMARANJA

PRAŠTAJ SIJASET

PREOŠTRIH SUDOVA

RETKO NA NJIVU

IZNETIH PLUGOVA

ŽEDNOM DA L’ DADOH

VODE PITKE

ZAORAH SAMO

BRAZDE PLITKE

NEŠTO MI SAPUĆE

MUĆNI KEFALO

AL DOSTA VEKA

PROTRČALO

ZA ONO ŠTO MI

PREOSTAJE

VALJDA BIH MORALA

DA SE POKAJEM

I TO MI VAZDA

MUKU STVARA

AL DOTERALO

DO DUVARA

ŠTA ĆEŠ GUKNUTI

U ONOM ČASU

KAD ZAPITAJU

GDE SI BILA

TI UMNA GOSPO

ŠTA SI ČINILA

U ŠTA SI VREME

PROTRAĆILA

ZUREĆ U NEKU

NA KRPI ŠARU,

KRAJ TELEFONA,

NA BAZARU

TROŠEĆI REČI

TO DIVNO SEME

NA NEKE VRLO

BITNE TEME

KOL’KO SI PUTA

GOSPO MILA

NOŽICOM NEŽNOM

ZAKORAČILA

NA PUT PODVIGA

NA STAZU SPASA

A REKLI SU TI

GDE SE BELASA

KROZ TAMU VEKA

KROZ OBLAK DIMA

ZNALA SI DOBRO

DA JE IMA

ZNALA SI MILA

I DA SVE DRUGO

ZANOSI ČULA

NE TRAJE DUGO

I ZAŠTO ONDA

KRUNO STVARANJA

IZABRA SITNA

SLATKA KALJANJA?

ZAR NE POŽALI

ZRNO SVETOSTI

ZAR TI ZAFALI

ONE SVETLOSTI

KOJA SVAKOME

LJUDSKOM STVORU

TREPERI NEŽNO

NA OBZORU

POGLEDAJ ONE

TIHE I SMERNE

RADOSTI NJINE

NEIZMERNE

PA SE UGLEDAJ

I ZASTIDI

A SVE TO ONAJ

KO TREBA VIDI

NE BRINI ZA SVE

ŠTO JE BILO

IMA KO ĆE TI

RAZVITI KRILO

DA I TI PODJEŠ

U SUSRET SJAJU

ŠTO OBITAVA

U BESKRAJU

 

 

Šarl Aznavur

 

Il faut Savoir

 

Baš tad se smejati, treba znati

Kad najbolje odlazi polako

Kad samo najgore može da nas prati

U životu u kome, plakati je lako

Šta košta nek košta, treba znati

Dostojanstvo svoje čuvati

Bez obzira kol’ko treba da se plati

Ići bez osvrtanja, treba znati.

Pred srećom koja neće da se vrati

Pred sudbinom razoružani, mali

Sakriti suze, treba znati

Al’ moje srce I ja, nismo znali

Kad ljubav postane neuslužna

Napustiti taj sto, treba znati

Pre nego što postane jadna, ružna

I otići tiho, bez buke da nas prati

Ispod maske svakodnevnog, treba znati

Sakriti patnju što plavi

I zauzdati krike mržnnje

Koji su poslednje reči ljubavi

Treba znati, hladan ostati

I utišati srce koje umire

Sakriti da te volim, na licu koje pati

Ali, ja nisam znao i neću znati.

 

 

Prepevala sa francuskog MBM

Pesma je objavljena u romanu Majke mi, bajka

 

 

Tove Ditlevsen

 

Večno troje

 

Dva čoveka na svetu

s kojima se ukršta moj put postoje

jedan je onaj koga ja volim

drugi voli sve što je moje

Jedan,

u mojim snovima večno živi

I čuva ga moj mračni um

drugi,

pred mojim srcem stoji samo

A ja ga nikada ne puštam tamo

Jedan je bio samo tren prolećne nade,

proćerdane sreće dah

drugi mi ceo svoj život dade

a, ne uzvratih mu ni sat.

I , jedan živi u mojim pesmama

gde je ljubav slobodna i vrela, poput krvi

drugi je onaj sa dosadnim danima

gde su svi snovi isušeni i sve se mrvi

Izmedju ovo dvoje sve žene pate, žude

Da budu u ljubavi, s voljenim, i čisto

Ali, samo jednom u svakih sto godina bude

Da se to dvoje spoje u isto

 

Prepevala sa engleskog MBM

 

 

R. Kipling

 

AKO

 

Ako možeš da vidiš uništeno delo svog života

I, bez i jedne reči ponovo da ga gradiš.

Ili, bez uzdaha i protesta

Podneseš gubitak onoga što si dugo čekao.

Ako močeš da budeš zaljubljen,

Ali ne i lud od ljubavi.

Ako možeš da budeš jak, a da pritom ostaneš nežan,

Da ne mrziš one koji tebe mrze,

A da se ipak boriš i da se braniš.

Ako možeš da čuješ kako tvoje reči

izvrću nevaljalci da razdraže glupake,

I, da slušaš kako luda usta o tebi lažu,

A da sam ne kažeš ni jednu laž.

Ako možeš da sačuvaš dostojanstvo u slavi,

Ako možeš da budeš skroman

Ako možeš da zadobiješ pobedu posle poraza

I da te dve varke podjednako primiš

Onda će svi kraljevi, slava i pobeda

Biti tvoji poslušni robovi

I što je veće od svake slave i svih kraljeva,

Bićeš čovek, sine moj.

 

 

LOUIS UNTERMEYER

 

Neverstvo

 

Nisi me osvojila ti, nego ta ljubav, ta slika

 

Ljubavi koja stoji protiv moje volje i prži

 

Medju nama su samo poznate žaoke sukoba i navika

 

Ali, to sećanje me još uvek drži.

 

Ne volim tebe Nego samo ono što je bilo, oblik

 

senku svih ljubavnika mrtvih

 

zbog koje izgledaš kao mlada, pamtim tvoj lik

 

I napišem ti poneki stih

 

S tobom ja živim, u tvojim rukama dišem

 

Bićeš to ti, i kad te ne bude bilo, što da lažem

 

Ali ima jedan san zbog koga pišem

 

Jedno milo ime koje ne smem da kažem

 

To je zlatni zov, taj talas sjajni

 

Zastava koje će zbog mene vijoriti

 

samo lepota opasna i mračna, puna tajni

 

Ali,, to nisi ti

 

 

prepevala sa emgleskog MBM

pesma je objavljena u romanu SRCE MOJE