Mirjana Bobić Mojsilović
Miris Beograda
ili
Proširena biografija Trst je, nekada, dok smo bili gladni svega, mirisao na zemičke sa tvrdom korom i kožne cipele, na italijansku salamu i farmerke marke ‘’svinger”, Pariz je mirisao na kroasane i caffe au lait, Atina na žućkastu prašinu Akropolja i ovčiji loj, Crikvenica je mirisala na crno- bele fotografije izreckanih ivica, na more i borove iglice. Mitrovac na Tari mirisao je na oštre noći, na razblaženi čaj od šipka koji se pije iz plastične šolje, na ”Gavrilović” paštetu…
Miris Beograda, oh, pa to može biti priča o čitavom jednom životu:
Miris bureka sa višnjama u staroj pekari iza Bajlonove pijace;
Miris vlažnih lešnika u Botaničkoj bašti i miris našeg straha dok ih krademo i bežimo preko ograde od pobesnelog čuvara; Pomešani mirisi orahovog drveta, hortenzija, lastinih govanaca i roza sedefastog laka za nokte komšinice iz dvorišta; Miris ajvara i prvih trešanja; škripanje najlonki na halter naše majke dok ponosna vodi nas tri u šetnju, na baklave kod ”Medjeda” i miris njene male tvrde kožne tašne model Džeki O, i miris njenog majušnog crvenog karmina koji leži unutra i koji ona vadi drvcetom šibice .
Miris sumraka i lubenica sa prasećim repovima koje naš otac znalački kucka i osluškuje i onda prti jedan džambo primerak na svoja visoka ramena, smejući se, dok mi trčkamo za njim Drinčićevom.
Miris nedelje, sa zvucima radija koji se kroz prozore suterena u Gundulićevom vencu, šire po ulici kestenova, zajedno sa mirisima pohovanih šnicli, i pržene kafe i zvucima radio prenopsa fudbalske utakmice.
I zatim, mirisi leda na klizalištu na Tašmajdanu, miris novih fotelja u Domu pionira, mirisi slave i spektakla u Takovskoj kad proviri Čkalja ili Dragan Laković iz zgrade televizije.
I miris Skadarlije, puberteta, lake nesvestice od zaljubljenosti, miris Old Spice after shave , pomešan sa mirisom gulaša od bubrega sa kajmakom u vrućoj lepinji.
Miris parfimerija Jasmin, sa svim onim lažnim biserima u izlozima, i miris otmenosti u čuvenoj obućarskoj radnji ”Kralj” u Knez Mihajlovoj ulici.
Miris preprženog ulja u Manježu, i girica u ”Poletu”.
I zatim, mirisi reke, miris dasaka na splavovima koje ljubimo mokri, dok ležimo na svim našim južnim morima ispod Čukarice;
I onda, miris tišine i svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije na Vračaru, miris indeksa i beogradskih tramvaja koji se ljuljaju penjući se Beogradskom; miris traganja za mirisima sveta na Festu u Sava centru; miris trave na Kalemegdanu iza Vojnog muzeja pomešan sa mirisom neba u junu i prvim poljupcima.
Miris ”Jelen” graševine u Medjunarodnom pres centru i miris važnosti dok je pijemo uz zalogaje tatar bifteka – Beograd u godinama kada je mirisao na belo vino.
I, kasnije, Beograd crnih vina, vrelih strasti, začina i ljutine;
Miris pokislih kaputa na demonstracijama; i mirisi paljevine i straha, i miris bombi i bespomoćnosti.
I, zatim, svi oni užasni mirisi u redovima za vize, za banke, za kafu i benzin.
I zatim, mirisi mamurluka, ličnih i političkih, mirisi užasnih tekstova po novinama, mirisi šerpi i lonaca pomešani sa mirisima mraza i gripa.
Beograd tužnih Novih godina, i opustelih leta, bez para, sa krntijama na ulicama, ozloglašen, u cipelama od skaja.
I, onda, ponovo, miris ruža i magnolija na Neimaru.
Miris mermera i groždja, mirisi tamjana i divnih crkava, mirisi straha i nade na licima nedužnih običnih ljudi, začinjeni mirisima golih pupkova i espresa, mirisi opuštenosti i grča.
Svi oni odlasci i opijajući miris povratka.
Miris Beograda, to je priča.
A, ja? Šta da kažem?
Mirišem na Beograd. ___________________________________________________________________________
Zid Priča objavljena u slovernačkom časopisu za kulturu EMZIN, 2008, i pisana je specijalno za tematski broj 'SLIKA I OBMANA' Milan, molerski šegrt, , sa kapom napravljenom od prošlonedeljnog izdanja ”Politike”, upravo je otpio dobar gutljaj “Jelen piva” i tiho podrignuo. Njegov molerski doručak, sastojao se od sendviča sa mortadelom i piva. I narodnjaka, bez kojih njegov stariji kolega, koji mu je i nabacio ovaj posao, jednostavno nije mogao da radi. Staniša, iskusni moler, lica poprskanog krečom, sedeo je na vrhu merdevina, zadovoljan, sa flašom piva u ruci, i tiho pevušio uz radio. Plafon je bio skoro gotov.
Milan ga je gledao sa simpatijama. Staniša je bio jednostavan čovek kome je gladak zid posle gletovanja bio pojam savršenstva. Kad pokaže rukom na svoje delo, govoreći – “pogledaj, ovo je umetnost”, Milan je uvek osećao neku vrstu superiornog sažaljenja i divljenja.
Jer, Milan je silom prilika postao moler. Budući da je kao profesor likovnog već šest godina na berzi nezaposlenih, i kako već godinama nije prodao ni jednu jedinu sliku, morao je da se prihvati četke i merdevina, kako bi imao od čega da živi. Moleraj mu je izgledao kao najbolje rešenje , jer je tako mogao i da sačuva svoju slobodu, a i da sasvim pristojno zaradi.
Zidovi su bili u prilično lošem stanju, puni neravnina, a na jednom delu, kod ragastoa, bila je vidljiva velika rupa, koja je vapila za spretnom zidarskom rukom.
Na radiju je Indira pevala “Moj živote, još si živ“, Staniša je sa dosta muzikalnosti pevao sa njom. Milan se na trenutak zamislio nad tim refrenom. Odmah ga je pogodila tugaljiva misao o tome kako možda ”njegov život više nije živ”, kako njegova umetnost nikako ne nalazi pravi put do galerija, i kako će jednog dana i on stići do tačke kada će savršeno beli zid pod njegovim rukama, biti , poput Maljevičevog remek dela, samo što to niko, osim njega, neće shvatiti.
Spustio je flašu na pod, smotao ostatak mortadele u hartiju, i ustao da protegne noge. Pomislio je da će, po svoj prilici, samo za sredjivanje velike rupe u zidu, biti potrebno da donesu još cigala. Dve, koliko su jutros doneli, neće biti dovoljne.
Kao kakav znalac, prišao je rupi da je bolje osmotri. Zagrebao je noktom sa strane.Suvi kreč je otpadao sa ivica kao ljuska sa dobro kuvanog jajeta, i ispod njega, jasno su se videle tapete.
Bile su od papira, svetlo plave sa sitnim roza cvetićima. Milan je, ni sam ne zna zašto, pomislio na sobu neke devojke. Mogao je jasno da je vidi. Bila je smedja, imala je dugačku kosu skupljenu u rep. Mora da je imala beli plakar sa nalepljenim ornamentima koji su ličili na duborez. Mora da je imala kolekciju lutaka, poredjanih odmah ispred kompleta knjiga za lektiru. Mora da je bila jedinica. Jedinice su, obično, imale takve sobe. Svetlo plave sa roza cvetićima, ispod kojih je sada probijalo vreme, lepak svačijeg života.
Noktom je počeo da ih ljušti.
Ispod njih su ležale smedje tapete sa tamno braon ornamentima u obliku televizora, bile su to tapete koje su se lepile u modernim kućama pre skoro trideset godina. Delovale su sumorno. On pomisli na ženu koja pije liker, na ostavljenu ženu koja živi sama i na njen braon nameštaj, na njena tužna popodneva, sa minijaturnim kaktusima u prozoru.
Zatim , zari nokat u poprečni presek istorije tog stana, i oljušti još jedan sloj. Pred njim je stajao fragment foto tapeta – bila je to scena jesenje šume na planinskom jezeru. Mogao je jasno da vidi nekoga ko u toj šumi u ovoj sobi svira gitaru, nekoga ko pokušava da “skine” Nil Janga ili Boba Dilana. Nekoga ko, ovde, u toj šumi, prvi put vidi ženske grudi, i dodiruje ih ispod narandžaste lampe u obliku džinovske pečurke. Milan se razneži pred tom slikom.
Zatim oljušti još malo. Pojavile su se još jedne tapete , zlatne sa plišanim bordo šarama u obliku ramova za goblene. Pretenciozne i ružne. Tužne. On pomisli na porodicu, na dnevnu sobu u kojoj primaju goste, na crno beli televizor sa nakačenimstaklom u duginim bojama, na vreme pre televizora u boji, na ”Dugo toplo leto”, pomisli na svoje detinjstvo, na prženice i sve ono čega više nema, na sve ono što je prelepljeno i prekriveno novim, modernim slojevima zaborava. Pomisli na to kako nikada nije video oca i majku da se ljube.
A onda, kao da želi da pobegne od dubine te slike, on ih iscepa. Ispod je ležao roza okrečeni zid, sa bronzanim šarama izvučenim valjkom.
Nekoliko sekundi, Milan stoji nepomičan pred svojim otkrićem. Pred svim tim ljudima, pred tom spektakularnom arheologijom običnosti.
A zatim, na Stanišino zaprepašćenje, uzima macolu i počinje snažno da udara po zidu.
Jedan veći komad pada na pod.
On ga uzima sa poštovanjem, skida svoju kapu napravljenu od ”Politike”, razmotava je i pažljivo ga umotava u novine. Stoji na sred sobe, sa parčetom zida na grudima, držeći ga u naručju, kao bebu.
Staniša u šoku skače sa merdevina .
”Šta uradi? Šta će ti ta cigla?”.
”U mojim rukama, to je umetnost” ponosno odgovara Milan, već zamišljajući sebe kao srpskog Demiana Hirsta.
”A, sad, ja da popravljam štetu ”, promrmlja Staniša i odvrnu radio.
Milan pomisli kako je sve , u stvari, u dobrom naslovu, i kako je napokon našao ključ za savremenu umetnost.
A onda je spustio svoje delo na pod, i vratio se da dovrši krečenje. ____________________________________________________________________________
Reklama Jarki sunčevi zraci obasjavaju terakotom popločani vrt sa bazenom. Oko bazena su poredjani ligeštuli od tikovine, sa debelim jastucima presvučenim bež panamom. U zadnjem planu vidi se velelepni ulaz u kuću To je bela vila, čiji ulaz krase dva pomoradžina drveta u džinovskim saksijama od gline. Na suprotnoj strani dvorišta , a u prednjem planu, nalazi se ogroman okrugli sto od tikovine, sa velikim bokalom punim sveže iscedjenog soka od pomorandže, i nekoliko čaša. Prelepa devojka od dvadesetak godina, u kupaćem kostimu sa tigrovom šarom, glasno se smejući, trči kroz dvorište, kao da je neko juri, a zatim skokom antilope, skače u bazen.Ona izranja na površinu poput foke. Kosa joj je glatka i sjajna.
Nekoliko sekundi kasnije, trčeći, u bazen skače nabildovani lepotan, od oko trideset godina, u šorcu za kupanje, smaknutom do bezobrazne ivice duboko ispod pupka. I on izranja poput foke, I njegova kosa je glatka i sjajna. Zatim, sa svih strana ka bazenu trče isti takvi radosni mladi ljudi, i bacaju se u tirkiznu vodu. Neki ostaju kraj ivice bazena i igraju sa slušalicama na ušima. Scena je vesela, optimistična, utopijska, pogotovo u trenutku kada se pojavljuju dve služavke sa belim keceljicama I kapicama obrubljenim karnerićima, noseći srebrne poslužavnike.
Kad one spuste na sto poslužavnike, u krupnom kadru jasno se vide keksi poredjani u elegantnu spiralu. Mladi ljudi počinju da vrište. Odjednom svi počinju da trče, stampedo iz bazena ka stolu. Mnoge ruke otimaju se za kekse. Na ivici bazena sede ona devojka u tigrastom kostimu i onaj nabildovani lepotan. Ona mu u usta stavi keks. On gricne, oblizne se, vidimo njegove savršene bele zube.
”Hoćeš još” pita ga devojka nudeći mu keks.
“Uvek mogu još”, kaže lepotan i namigne u kameru. Zatim je poljubi. Sunce zalazi. Muzika se čuje, u pozadini mladi igraju i jedu keks. Glas spikera iz offa saopštava –”Mogu Još“- krekeri za mlade i one koji se tako osećaju.”
Uzeo je daljinac i utišao ton na televizoru. Bio je zadovoljan onim što je uradio kao reditelj tog spota, jer je sve u njemu bilo savršeno, lepo kadrirano, imalo je tempa, mada mu je, još dok je sve bilo u montaži, bilo jasno da ova reklama može da bude i reklama za sok, za šampon za kosu, za preparat za sunčanje, za sredstvo za jačanje potencije, i da najmanje izgleda kao reklama za keks, ali takav je bio scenario koji je dobio od agencije i on tu ništa nije mogao da uradi. Klijent je bio veoma zadovoljan, a to je ono što je bilo važno. Televizor je svetlucao u mraku, on je ležao, nag, čaršava samo prebačenog preko stomaka, i pušio svoju postkoitalnu cigaretu. Bio je bolji reditelj nego što je bio ljubavnik, ali večeras i nije bilo tako loše. Seks je trajao duže nego ceo reklamni blok. Devojka koja je do pre nekoliko minuta ležala pored njega, jedna od statistkinja u spotu, već je bila u kupatilu.
Pomislio je kako je mogao da popravi gumicu na slavini, i kako će sirotica da se namuči oko tuširanja. A mogao je malo i da sredi ovu sobu, ali ko je mogao da zna da će mala statistkinja baš večeras prihvatiti poziv na piće? I možda je mogao da promeni posteljinu, ali ko je mogao da pretpostavi da će se devojčine ruke baciti na njega istog trenutka kad su ušli u stan, kao što su se u spotu, u krupnom kadru, bacale na keks?Nasmeši se na tu pomisao, na to kako je baš u tom trenutku stvarnost ličila na reklamu, kako mu mala statisktinja šapuće “Hoću Još” i pre nego što je počela da ga gricka. Pomislio je kako reklama pokušava da bude bolja od života, i kako joj život, posle, kad mu se pruži prilika, uzvrati.
Bio je umoran. Realnost i simulacija, to mu je prošlo kroz glavu, dok je navlačio ćebe preko nogu.
Bilo mu je hladno. Nije bilo sunca, ni bazena, ni bilo čega iz formule srećnog života koji je upravo režirao za klijenta.
Njegova stvarnost je bila manje živopisna. On nije bilo nikakav lepotan napućenih usana, nego usamljeni četrdesetogodišnjak sa velikim i mekanim stomakom. Nije imao vilu sa bazenom, nije bilo leto nego novembar, a u njegovom bloku na Novom Beogradu , grejanje isključuju u devet uveče. Devojka je sada stajala na vratima sobe, već je obukla kaput. U polumraku nije mogao jasno da joj vidi lice. Ćutali su nekoliko sekundi.
Stvari su bile sasvim jasne. Nema obećanja, nema velikih reči. Možda će se još nekad videti. Daće joj posao u novoj reklami, ona će doći još nekad i reći će mu sve što on želi da čuje.
”Vidimo se”, rekla je kad je odlazila.
Hteo je da bude duhovit pa da joj kaže da i on ”Uvek Može Još”, ali se uzdržao. Pokrio se ćebetom preko glave. Na sekund se osetio opustošenim. Pa ipak, utešila ga je pomisao kako je on mnogo više od onoga što jeste u tom trenutku – on je jedan odličan reditelj reklama, on je uspeo da napravi tu savršenu iluziju, kao i mnogo puta pre toga. On zna kako da namesti svetlo, da pojača boje, on zna gde da stavi akcenat, da bi slika bila što privlačnija.
Zevnuo je.
Sklupčan kao beba, zaspao je pod plavičastom svetlošću televizora, sanjajući kako se smrzava na snegu.
Grejanje su pustili tek oko 7 ujutru. ____________________________________________________________________________ Lutka Priča objavljena u slovernačkom časopisu za kulturu EMZIN, 2008, i pisana je specijalno za tematski broj 'SLIKA I OBMANA' Lutka, to ime sam sama sebi dala, još na početku moje karijere. Više niko ne bi ni mogao da se seti mog pravog imena. Lutka, to je bilo tada moderno, a ja sam bila na naslovnim stranama, kao u onoj pesmi Bore Čorbe. To sam, u stvari, bila ja. Lutka sa naslovne strane. lepa kao lutka, lepotica.
Ništa nisam morala da radim. Samo stavim malo maskare, i malo sjaja sa usne, i to je bilo dovoljno. Imala sam lice, ako razumete šta hoću da kažem? Lice. Zategnuto, jedro, pune usne, šitoko otvorene oči, vrat dugačak, majica sa jedne strane spala, helanke, tri kajiša koji padaju na kukove. To sam bila ja, jednostavno Lutka, Lutkica.
Ljudi su voleli moje lice, tu lepotu i to nešto posebno, čime sam zračila. Hoćete da vam pokažem moje slike iz tog perioda?
Nisam luda, uopšte nisam luda, ja samo koristim prednosti savremene tehnologije. Kad mi je moj drug otkrio prednosti foto-šopa, za mene je pronadjen Šangri –La. Izvor večne mladosti. Ja sam uspela da zaustavim vreme.
Prvo sam skidala samo loše senke koje su padale na moje podočnjake. Znate, digitalna fotografija može mnogo da otkrije. Vide se najsitnije pore na koži, kao ispod uveličavajućeg stakla kod kozmetičarke. To sam sve brisala, retuš je genijalni puder, moje lice uvek izgleda kao da je od alabastera. Uspela sam da skinem jedan mladež kod desne obrve, i sada kad se pogledam u ekranu kompjutera- šta da vam kažem, ma, prava sam Lutkica.
Zatim je moje oštro oko počelo da uočava fino omekašavanje moje kože. Obrazi su počeli lagano da se spuštaju. Linija usana nije više bila onako prskosna, i moje lice je počelo da dobija umorni izraz. A ja uopšte nisam bila umorna, ni najmanje! Fine bore oko očiju odjednom više nisu bile tako fine. Moj vrat počeo je da pokazuje prve znake starenja. Moje lice je počelo da propada. To lice, koje me je stvorilo.
Foto- šop je za mene bio jedino rešenje. Počelo je naivno, samo male neravnine, samo male senke. To je kao neko vajanje, razumete? Niko ne poznaje moje lice bolje od mene. Miš i ja smo od mene učinili čuda. Fantastično! Mogla sam da se slikam gde god želim, za bilo koju naslovnu stranu, i posle, samo sednem za kompjuter. Sredim se totalno, izgledam bolje od mnogih dvadesetogodišnjih devojaka.
Pogledajte me, ovde, u kupaćem kostimu - nemam celulit, nemam gram sala, nemam ni jednu jedinu boru. Neko je zavisan od plastičnih operacija – ja sam zavisnik od fotošopa. Podmladjivanje bez anestezije, ako razumete šta hoću da kažem? Prkosim vremenu. Uživam u sebi. Doterujem se, a da uopšte ne stojim pred ogledalom.
Odavno se već ne gledam u ogledalu, šta će mi to?
U stvari, moje ogledalo je ekran mog kompjutera. Ja i moje lice gledamo se kao najbolje drugarice. Ono me pušta da ga zatežem, da ga popravljam, da se igram. Ja sam moja lutka, moje lice je moja najdivnija igračka. I onda , kada mi objave fotografiju u novinama, samo mi zvone telefoni, komplimenti pljušte na sve strane. Baš mi prija.
Stvarno izgledam savršeno, pogledajte me ovde, kažite, zar nisam prelepa, niko mi ne bi dao ove godine. A za to mi treba samo nekoliko minuta, toliko sam vešta , nikad ne preteram.
Intervjue dajem samo preko e-maila. Ionako, kao što znate, novinari stalno izvrću ono što kažete. Ovako, pošalju mi pitanja, ja napišem šta mislim, a uz to dobiju i moju fotografiju, i svi zadovoljni.
Je l’ vi znate koliko sam dobila pisama obožavalaca koji su mi nudili brak? Naravno da ne znate! Na mom sajtu možete da nadjete toliko toga, slobodno pogledajte. Žele da me izvedu na večeru, samo da me vide uživo, imam osnovan fan-klub koji ima preko hiljadu članova, od toga je preko sedamsto muškaraca, pa vi vidite! To nešto govori. Biti poslednja mis Jugoslavije, nije mala stvar. Moj besteseler “Zauvek mlada” i dalje se prodaje kao alva, a pišem i za tri ženska časopisa o lepoti, svežini i mladosti.
Jer, ja jesam sveža, lepa i mlada, pogledajte me samo na ovoj fotografiji, a? Kako izgledam? Pa naravno da je savršeno!
Tako da je sve, savršeno.
Nisam u vezi, ne, nisam izašla ni sa kim od mojih udvarača sa interneta. Ne, to bi bilo potpuno glupo. Lepše mi je da me obožavaju preko ekrana, da sanjaju. Tako smo bezbedni i oni i ja. Razumete? Ne mogu da dozvolim da me vide uživo, jer onda - onda bi me videli. Razumete? A čemu onda sve, čemu sav moj trud? Ovako sam bezbedna, potpuno, i srećna sam. Gledam se u ekranu kompjutera, i nemam na šta da se požalim, sve je savršeno upakovano u mom životu, senke su izbrisane. Ja i moje lice živimo u savršenom skladu.
Zašto sam ovde? To Vi meni recite!
Ja samo ne želim nikoga da razočaram, jer bih onda ja bila razočarana, razumete? Ljudi užasno mnogo očekuju od mene. Navikla sam ih na to. Mene i dalje ludo zabavlja ta igra.
Ne razumem u čemu je problem što tri godine nisam izašla iz mog stana, je l’ to neki zločin.? I , uostalom, uveče izadjem da bacim djubre, kada niko ne može da me vidi. To je moje pravo. Nije tačno da se ne družim sa ljudima, mnogo telefoniram, a i dopisujem se preko neta. Meni je to dovoljno.
A sve što vam je napričala moja majka, je čista glupost. Ona ne razume, ona ne može da razume, to, kad se rodite sa takvim licem.
Zašto me tako gledate? Grozno izgledam?
Ali, pogledajte kakva sam na ovoj fotografiji!
Ionako, samo fotografije ostaju od nas, zar ne?
Doktore, molim Vas, pustite me kući, pa da mogu lepo da nastavim da održavam svoj sajt. ____________________________________________________________________________