Mirjana Bobić Mojsilović
Antidepresiv
pobednička priča PRVOROĐENI
Radmila Ercegovac posle ručka sela je da se malo odmori prijatelji su joj se uvek smejali kako se to ona eto tako lako umori od jela i onda mora da sedne ili čak prilege ponekad sela bi i obično je znala kako da se udobno namesti ili kako da se udubi u prizor pred sobom ali danas nije bio takav slučaj jednostavno nije znala šta bi sa sobom vrpoljila se u inače sasvim udobnoj fotelji i teško je pod zracima odlazećeg sunca razabirala oblike od boja kao u nekoj varljivoj sinesteziji čula ili u blagom pijanstvu i zamoru pokušala je da ne misli ali znala je da to sve ima veze s tim prekosutra je ipak trebalo da joj odstrane jajnik vrpoljila se tako čitavog dana nezgrapna u svojoj koži i kad je zaspala sanjala je jajnike-spermatozoide koji plutaju u prostoru nalik svemiru gamižu po zidovima i poziraju na fotografijama sa poznatim ličnostima poput katrin denev ili havijera bardema ujutru se probudila u hladnom znoju sa viškom snage kao da bi trčala a u stvari htela je samo da se pokrije preko glave i nigde da ne ode kažu da je sve privid i iluzija kažu da je sve možda čak i prevara kažu da između neba i zemlje nema ničega i da je čak možda i to ništa samo naša izmišljotina koju je smislio um da bi imao čime da se zabavlja dok je ovde na zemlji kažu da ničeg nema i da se ništa ne dešava i da smo sve vreme negde drugde ja ću vam danas reći koliko je veliko to naše ništa bio je siguran da ne treba da paniči otvorio je oči i ponovo pogledao oko sebe sve je bilo na svom mestu stočić pored kreveta na njemu lekovi čaša vode dve narandže izgužvane novine od juče kašika toplomer žvake bedž humantirrne organizacije s natpisom „srce zna“ preko puta veliki televizor iritantne boje s druge strane preko puta prazan nenamešten bolnički krevet pre dva dana je bila operacija od tada je uživao sve povlastice blago opijenog stanja koje su proizvodili lekovi protiv bolova nekoliko puta ga je posetila žena s klincima sestre i doktor redovno doktor je vrlo zadovoljan dakle sve je bilo u redu i na svom mestu osim njega koji nije baš znao gde da smesti to lice i zvukove koji ga opsedaju jednostavno od trenutka neposredno pre anestezije čuo je tog mladića kako mu se obraća i govori mu o svom životu o svojim osećajima bilo je čudno i kao u snu toliko stvarnom da liči na izvrnutu realnost sve vreme je znao da sanja ili tako nekako i da će u jednom trenutku to proći nije bilo neprijatno ali opet nekako intenzivno jer nikola se nije osećao sam od kad je taj mladić došao u njegov um istinska nelagoda je počela kad se i posle operacije i sa potpuno otvorenim očima u jednom trenutku nakon ženine posete mladić nehajno i veselo pojavio ponovo u nikolinom umu ipak jutros se desilo najčudnije od svega negde pred vizitu vrlo rano dok je nikola još pokušavao da se razbudi mladić je došao i seo na njegov krevet dotakao ga je i dodir mu je bio tako stvaran ali nikola je znao da mladić ne dolazi odavde ko si ti mladić se nasmešio i u oblaku tog osmeha sedeo pored nikole još neko vreme tvoj sin rekao je onda je nestao rećiću vam kako stvari ovde funkcionišu sve je plod slučajnosti koju je stvorila želja zapravo sve želimo da se desi samo kreiramo svoju stvarnost to je istina i srećemo se s drugima koji isto tako stvaraju svoje stvarnosti prožimamo se i topimo jedni među drugima pletemo mreže događaja koje zovemo život dakle istina je da ovde ima nečega i to itekako puno toga sve smo to stvorili i svakodnevno stvaramo svi smo deca ljubavi između slučaja i volje sve postoji čak i ono što smo odbacili jer sve što se nije dogodilo u stvarnosti u našim mislima jeste i samim tim dogodilo se negde drugde u sferi potencijala i pokušaja ja sam voljeno dete slučaja i ljutnje moji roditelji su razočaranje i strast željno su me čekali toliko sam bio veseo što sam se rodio da nisam mogao da dočekam dan kad će mi roditelji videti lice od svih slučajeva koji su je mogli slučajno zadesiti na najslučajniji od svih dana u ovom našem univerzumu slučajnosti ona ipak nije mogla da veruje da bi ovo mogao biti taj iako odete u drugi grad iako promenite život i prijatelje i običaje i poslove i ljubavi i razmišljanja i kretanja i poglede i stil oblačenja i čitavu svoju ličnost može se opet dogoditi da na dan kad idete u bolnicu da vas pripreme za operaciju jajnika sretnete svog prvog momka kojeg ste tako dramatično ostavili i koji s vama nije hteo da razgovara 12 godina da bi stvar bila gora svetlana je nikolu kasno prepoznala i nije bilo šanse da ga izbegne na malom bolničkom hodniku u jednom od sporednih odeljenja sa manje pacijenata iznenada svi koji su u u tom trenutku prolazili između njih dvoje istopili su se i nestali i ostali su samo ona razbarušene kose kao i uvek polunasmejana i zadihana sa nestalnim crtama lica i nepravilnim njihanjem bokova tako karakterističnim za nju uvek kad bi je video kako dolazi iz daleka samo on avetinjski mrašav ali nekako gord kao i uvek doduše sad u bolničkim kolicima i gotovo anđeoski beo tamnih zgusnutih obrva i još uvek blago odsutan kao i prvi put kad ga je videla nije bilo šanse niti jedne jedine niti najmanje šanse da se nešto drugo desi nego da se sasvim prirodno silno iznenade odu na kafu popričaju mislim da ovde ne bi trebalo da se puši rekla je ona brižno vadeći i sama cigaretu iz kutije ali napolju smo ne znam još uvek smo u bolnici ovde je sve nekako belo i čisto znaš već hmmmm ipak duvan prija nasmejala se kad tebe operišu sutra u stvari sam došla da se smestim dobro onda pa videćemo se ovih dana ja sam još tu očigledno kad ćeš moći da hodaš za koji dan ja sam lak slučaj dobri su ti laki slučajevi da rekao je a onda počeo da se smeje nije znao šta još da kaže dosta su se ispričali u kafeteriji preleteli su deceniju u nekoliko rečenica i moglo bi se reći da je to sasvim lep susret mešavina nostalgije nelagode i sreće ispunjavala mu je pluća poput katrana dobro onda vidimo se da doćiću sutra kad budu dozvolili posete rekao je hej da ništa ne brini to je kao san njegovi koraci su još neko vreme odzvanjali za njim naravno da nije mogla da misli ni o čemu drugom nego o jajniku i o nikoli jajnik će joj upravo otići iz života a nikola je iznenada i bez ikakve drame opet u njega ušao zbunjenost i prijatnost su joj ispunjavali celo telo nije znala odakle bi počela ali iznenadila ju je prva stvar koja joj je pala na pamet kad je videla nikolu da smo imali sina zvao bi se bojan
pomislila je i odmah u nelagodi odbacila te misli kao da je on mogao da ih čuje usledio je stidljivi osmeh razmena pozdrava i sve ostalo bilo joj je takođe malo čudno kako su se nikola i jajnik nekako preklopili u njenom životu kao u nekakvoj simbolici bez jasnog smisla činilo joj se da nije slučajno što je došla da odstrani organ koji učestvuje u reprodukciji i baš tada srela jedinog muškarca kojeg je volela na kraju su se sve misli pomešale i raštrkale pa joj je bilo žao što nije dobila ništa za bolove pre same operacije jer je jako kasno zaspala kad se probudila s druge strane kad je napokon došla odande iz mraka i mrtvila u kojem je sve vreme osećala kako nije sama osetila je oštar bol na levoj strani stomaka ali i neko čudno olakšanje dok joj se čelo još uvek znojalo učinilo joj se kao da je blaga muška ruka brižno miluje po čelu bolnički dani prolazili su mirno svetlanine i nikoline rane od operacije su zarastale emotivne rane koje su jednom davno jedno drugom zadali su pokazalo se pepeo rasut neumitnostima života i sazrevanja neki lagani sedativni zaborav prekrio je to biće koje su nekada zajedno stvorili i u njemu rasli i postojali još jednom su naravno pretresli kako se sve dogodilo izvinili se i oprostili jedno drugom sve se događalo brzo i zaista jedna dekada ćutanja i bola izbrisana je i kao rukom odnešena jednim gotovo filmski slučajnim susretom u bolnici oboje su se promenili nikola je otvoreno slušao i govorio na smenu ona je bila fokusirana i organizovanija činilo se da jasnije zna šta bi sa sobom oboje su se radovali jedno zbog drugog jer znate to jeste bila najluđa stvar koju je ona ikada uradila posle skoro 9 godina veze pobegla je dok je on bio na seminaru sa njegovim najboljim prijateljem na krstarenje nilom čista klasika melodrame sa potencijalnim srećnim krajem samo da je to njeno odbeglištvo imalo ikakvog smisla osim romantike i samo da je nikola hteo da se pomire posle pola godine kad se vratila nakon obilaska severnoafričkih zemalja sama uplakana i sa koforom punim šarenih marama iz maroka i čajem od slatke mente samo da on nije bio toliko depresivan i očajan i lud da se iz inata oženi godinu dana kasnije stvori porodicu i zaposli na brodogradilištu na kojem su mu otkazala leđa koja je sad hvala bogu uspešno operisao samo da ona nakon nikole nije pokušavala uglavnom bezuspešno da se pronađe u svemu i bilo čemu kreativnom plesu ekstremnom penjanju crtanju na svili transcedentalnoj meditaciji azijskim filmovima i portugalskoj gramatici samo da on nije shvatio da je život i dalje lep i prepun mogućnosti da ljubav čeka iza ugla i svakako nekad dođe makar i malo kasnije makar je odmah i ne prepoznali tako da se posvetio svom poslu svojoj ženi svojoj deci ribolovu kućnim popravkama nedeljnom fudbalu maketama brodova i maštanjima o drugim svetovima samo da nisu oboje shvatili kako i nije tako važno šta je bilo pre i koliko je dobro biti sada i tu u milosti trenutka bili bi jednog dana možda zajedno srećni da eto slučajno nisu već bili srećni svako sa sobom od početka sam znao da me on čuje a da me ona samo oseća nakon prvobitnog straha nikola i ja smo nastavili da komuniciramo svakoga dana a svetlani sam samo dolazio i lečio je a između njih dvoje je počeo sasvim novi ciklus međusobnog poštovanja i prijateljstva on nije znao kako njoj da kaže za mene svetlana nije bila vizuelni tip nije mogla da razgovara sa mnom i da me dodirne ali osećala me je sasvim intenzivno znao sam to bio sam sa njom od početka došao sam kod nje pre nego kod njega i znao sam da nekako oseća da postojim kad god bi mislila o nikoli ili o ljubavi ili o svom jajniku ili o suštini svega znala je da postojim pa i nije bilo potrebe za pričom bilo je dovoljno da joj samo da joj kaže da je ljubav opet učinila svoje i da bez obzira na to što oni više ne postoje postojim ja dete njihovih potencijala i želje dete njihove čežnje nedovršenih emocija postojim zato što ništa nije gotovo kad je gotovo ljubav nikuda ne odlazi i kad-tad opet te pronađe iza ugla promeni oblik iznenadi te ali natera te uvek te natera da pogledaš duboko u sebe i nasmešiš se lepoti koju vidiš s druge strane dobra je svetlana znaš ona veruje u anđele jednom je rekao nikola tek da nešto kaže poslednji svetlanin dan u bolnici započinjao je novu eru njenog i nikolinog odnosa bila je srećna što odlazi ali nestrpljiva kao da je znala da će nikola i ona naredne godine provesti u dugim šetnjama pored reke i razgovorima o smislu večnosti o čovečanstvu ekologiji misteriji boljem sutra moći trenutka blagostanju i spasu u ljubavi kao da je videla kako odlaze na predavanja o kvantnim teorijama na pozorišne predstave u kojima je glumila njihova stara prijateljica iz škole ili na bilijar sa svetlaninim bratom kao da je znala da će godine koje slede postati godine prijateljstva i ljubavi koja briše svaku gorčinu takozvane sudbine jer na ovom svetu punom slučajnosti ne postoji ništa tako fiksno kao što je krivica ili kazna ili patnja ili određen put svako luta i traži se i smišlja svoj svet jer sve je to jedan svet ako mi to tako dozvolite da kažem jer znate tog dana kad je svetlana odlazila iz bolnice nikola nije imao nameru puno da priča samo je pokazao na praznu stolicu i rekao da te upoznam s nekim pre nego što kreneš a ona se nasmešila kao da vidi neizmernu lepotu s druge strane Radmila Ercegovac rođena je 1980. godine. Bavi se svim i svačim i rekreativno piše priče. Živi u Novom Sadu. *Radmila Ercegovac osvojila je ovom pričom nagradu od 500 evra za najbolju ANTIDEPRESIV priču na ovom konkursu