Mirjana Bobić Mojsilović
Glad
odlomak iz romana Napravljen sam od planina i južnih reka, napravljen sam, mislim, u žurbi, u nekoj vrsti obaveze, dužnosti, neko može da kaže da je napravljen iz ljubavi, ali ne ja. Mada, šta bih o ljubavi , ja, uopšte, mogao da ispričam? Ipak, ne mogu da zamislim da su se moj otac i majka voleli onako kako se danas na ljubav gleda, skoro da ih nikada nisam video da se gledaju sa nežnošću. Umesto toga, na njihovim licima uvek je titrala briga da li će biti dovoljno novca. Napravljen sam, kažem , u žurbi, na brzinu, ispod jorgana u hladnjikavoj sobi bez grejanja, brzo, neizdrživo, pod majčinom spavaćicom od porheta sa odštampanim buketima plavičastih ruža, na brzinu sam napravljen, kažem, ispod te spavaćice, medju bordo prugama očeve pižame, bez ljubavnih reči, bez krikova sladostrašća, bez šaputanja, tiho i pošteno, odgovorno, uredno. Tako sam napravljen, ispod njihove venčane slike, crno bele, u tankom zlatnom ramu.To je ta slika sa njihovog venčanja, glava uz glavu, retuširani su, Danica ima dva reda lažnih bisera, Sveta ima talasastu gustu kosu i značku u reveru, to je ta slika skromnosti koja je stajala na zidu njihove spavaće sobe, sve dok nisam pošao u školu. Napravljen sam u toj sobi – veliki drveni krevet, sa svetloplavim pokrivačem od brokata i istim takvim baušastim jastučićima koje je moja majka svakog jutra slagala kao da će tu primati goste. U toj sobi, dakle, sa nahtkasnom, na kojoj je stajala jedna vaza od stakla koje je imitiralo ahat, i jedna lampa sa bordo čipkastim širmom, u koji sam gledao iz svog kreveca, nalazeći u senkama na zidu, svaki put, nešto sasvim drugo, očarajavuće i uspavljujuće. Napravljen sam u braku koji je bio pošten, ozbiljan , stidljiv i ni malo duhovit, to su moji otac i majka, ništa ne prigovaram, takvi su bili, tako se živelo. Brak, deca, smrt. Njene najlon čarape uredno složene preko ivice kreveta. Njegova odela koja mirišu na duvan. Njegove bele košulje koje ona više gladi nego njega. Njene kućne cicane haljine, sa džepovima, u kojima je uvek po neka štipaljka i šnala za kosu. Tišina , kad on, posle posla, ode da legne. Prst na njenim ustima kad mi daje znak da ga ne probudim. Ponekad je on, moj otac, znao da je šljepne po zadnjici, tiho, stidljivo , kao da na to nema prava. Danica se uvek osvrtala da vidi da li spavam. Tako sam napravljen, u toj sobi u kojoj su se oni svlačili, uvek iza otvorenih vrata šifonjera, u toj sobi u kojoj se šapatom govorilo da će plata da stigne prvoga, u toj sobi u kojoj bi joj on, Sveta , moj otac, svečano predavao kovertu sa celom platom, da ona raspolaže i ekonomiše, tako je ona govorila, hvaleći se tom njihovom ljubavlju pred tetkama, ujnama i komšinicama. Tako sam napravljen, kao po tačnom redosledu pravog , običnog, zasluženog života u socijalizmu. Deset meseci pošto su se registrovali u opštini, ležao sam u krevecu, u svetlo plavoj posteljinici, sa cuclom u ustima, u heklanoj benkici i vunenim patikicama sa pufnama koje je ona napravila. Tako sam napravljen, lepo, jednostavno, od te vunice , i klot i frket i pletenica na mojim džemperićima i kapama, napravljen sam u skromnosti, od praška za veš koji je u ranim godinama moga detinjstva jeo nežne ruke moje majke , od kuvane boranije koja se celo pre podne krčkala na šporetu. Napravljen sam od popare, od mirisa vrućeg mleka, od svinjske paštete i pekmeza od šljiva sa ljuspama, od domaćeg ajvara i pasulja, i graška sa piletinom, od bureka u pekari na pijaci. Napravljen sam od smrdljivog sapuna za pranje veša, od belih kragnica koje mi majka namešta preko okovratnika džempera, napravljen sam od utakmice Partizana na koju me je otac vodio, napravljen sam od rodjendana na kojima sam pred tetkama, tečama i stričevima recitovao Djuru Jakšića, napravljen sam od onih trenutaka kada kažem “Kupi mi, babo, pečenja jarećeg”, a svi počnu da tapšu. Od toga, od ponosnog osmeha moga oca, od majčinih očiju punih suza dok mi zalizuje šiške na čelu, napravljen sam od tih rodjendanskih torti, od čeških platnenih patika sa pertlama koje vezujem oko članka, kao balerine, od toga sam napravljen, od neizrecive sreće kad u rukama držim prvu fudbalsku loptu , koju mi je doneo stric iz Študgarta. Od toga. Od hleba i masti. I od bajatog hleba. Napravljen sam , kažem, od njenih očiju i njegovih usana, napravljen sam od metalne kasice u koju su mi stavili prvu paprinu novačnicu, napravljen sam od štedne knjižice, od kredita za kombinovanu sobu, za tapete, za mašinu za pranje veša, napravljen sam od fiata 850, od izleta na Trešnju, od ćevapčića za kraj školske godine. Napravljen sam od kampovanja, od šatora za tri osobe, od primusa na kome Danica kuva supu u Sutomoru, kukajući kako je sve mnogo skuplje na moru, napravljen sam od šećerne vate u cirkusu Adria, od pionirske marame, od cigaret žvaka, napravljen sam od šamara koji su pljuštali po mojim obrazima svaki put kad bih slagao za ocenu, pobegao sa časa ili se potukao sa nekim u parku. Napravile su me moje kolekcije klikera i sličice fudbalera, i neverovatne priče automehaničarevog sina, Zorana Krntije, koji nas je zabavljao u parku izmišljajući sve ono u šta smo bezuslovno verovali – da je poljubio Brižit Bardo, da je video Svetlanine sise, i da je kroz prozor na prvom spratu zgrade u kojoj je živela Punjena Ptica , i na koji se popeo uz pomoć lopovskih merdevina koje mu je držao jedan naš drug, slinavi Žare , video kako se ona ”prca”, to je bio naš izraz, sa nekim pevačem koji se upravo proslavio na Beogradskom proleću. To me je napravilo. Napravila me je moja soba, u našem novom dvosobnom stanu, bela, sa plakarom duž celog zida, u čije je staklene vitrine moja majka sa strahopoštovanjem poredjala servise za kafu, porcelanske balerine, i kuce od kaučuka, zaklinjući me da se ne ritam, da ih ne polomim. Napravio me je moj skromni džeparac, štednja za prve bruks cipele. Auto- stop do mora, mladalačka letovanja na bureku, jedna teksas jakna. Gramofon, blaupunkt, pogadjate, iz Šrtutgarta, od strica, skromna kolekcija ploča, soba u koju nije moglo da sedi više od tri osobe, a da ne bude gužva. Napraviljen sam od najlon kesa koje je Danica prala i sušila na konopcu za veš. I, kad je umro Sveta, moj otac, napravljen sam od te studentske tuge – što nosim čizme trofrtaljke koje propuštaju vodu, i od narodne mudrosti da ni čizme ne čuvaju glavu, ako se ona sama ne čuva. Od toga sam napravljen. Od skromnosti, od minimalnosti, od ideje da ideje menjaju svet. Napravljen sam od zadivljenog gledanja u Srdjana, mog najboljeg druga, čija je majka, Gordana, uvek nosila italijanske cipele, i setove kupljene u Londonu. Napravljen sam od mirisa njegove velike sobe u kojoj smo se igrali njegovim skupim automobilčićima, čitali Politikin Zabavnik i , posle, kada smo bili malo stariji, slušali muziku sa njegovih ogromnim zvučnika. Napravljen sam od prvih špageta sa pravim parmezanom koji sam jeo kod njega, od koka- kole koju sam probao za tim stilskim trpezarijskim stolom, napravljen sam od pogleda na bife njegovog oca u kome je uvek bilo viskija i džina i drugih stranih pića, napravljen sam od svih tih želja, od mojih skromnih porudžbina iz Londona koje mi je donosio, od ploča i prvih starki. Od torti, masnih od čokolade, za njegove rodjendane, od žureva kod njega, u tom ogromnom stanu u Njegoševoj ulici, gde su uvek bile poslužene kiflice sa susamom koje je pravila njegova baka, lekarka. Napravljen sam, od kompleksa niže vrednosti, od kompleksa više vrednosti, napravljen sam od mog ličnog besa, od mržnje, od nezasitosti, od poezije koju sam posle odbacio, od filozofije koju sam napustio, od Marksove Jedaneste teze o Fojerbahu – da filozofi ne treba samo da definišu svet nego i da ga menjaju. Napravljen sam od ljubavi koju sam odbacio, napravljen sam od ideala koji su mi se smejali u lice, napravljen sam od gledanja u druge, od čežnje da pronadjem sreću koja mi je neprestano izmicala…