Mirjana Bobić Mojsilović

 

Mirjana Bobić Mojsilović ©
LJUBAVNA PESMA Pošto me nikada nisi voleo
Da bi me držao za ruku
Il’ odveo na more
U neku daleku luku, Da me hraniš prstacima, Da mi ubereš morsku zvezdu, Da se spuštamo niz ulicu
Sa tvojom rukom na mom struku
Da hodaš sa mnom do crkvice Svetog Ilije
Na nekom grčkom ostrvu
Ili na kopnu, ako ti je milije
I pošto nikada nismo imali našu plažu
Ni naš sto u omiljenoj kafani
I pošto hroničari uglavnom lažu
Ni uspomene sa letovanja
Ni sa zimovanja
Herbarijum bez cveća i bez lokvanja
I pošto se moji smrznuti prsti nikada nisu grejali U tvom džepu, u dugim šetnjama na keju
I pošto ti moje šale nisu bile smešne
Dok im se svi drugi smeju
I pošto sada
Odjednom, posle toliko vremena Odjednom, posle toliko vremena
Kada ionako više ništa nije smešno
Želiš da znaš
Kome sam posvetila onaj sonet lanjski
I da li me još uvek opčinjava Crnjanski
I da li sve ovo ima s tobom neke veze
Bar malo
Jer vidim da ti je stalo
Hajde da ne izigravamo Engleze:
Sve što sam ikada uradila bilo je zato
Što me nisi mogao voleti onda
Kada sam čeznula
Da hodaš sa mnom do crkvice Svetog Ilije
Na nekom grčkom ostrvu
Ili na kopnu, ako ti je milije.
Tako da znaš da si sa mnom bio U svim pesmama
U knjigama
U brigama
U tortama
U akvarelima
I drugim bojama
U porubima na haljinama
U svim blizinama
I daljinama
U razgovorima
U jezerima i morima.
U usponima
I u stvaralačkim krizama
Izvor inspiracije
I eufemizama.
Ubila te
i ljubila
I ponovo oživela
Da bih te srela
Na kraju neke priče
Ili za potrebe male strofe
Stavljala sam ti tačke
Zareze I apostrofe.
Ništa ne krijem.
I nemam, stvarno nemam za čim da žalim
Jer, ja sam hodočasnik
I ljubav je moj Jerusalim. 30.3.2015.

 

Mirjana Bobić Mojsilović ©
OBEĆAO SI MI Meni si obecao.
iako nista nije bilo izgovoreno
mislim, tako je bilo dogovoreno
da će sve biti šareno poput guzve na nekom pristaništu
u avgustu, na kraju leta
i da će biti vina i moeta
pirueta, rumbe i menueta Da će biti ludo
poput krupne kiše na užeglom danu
poput rascopane lubenice
Čije mi srce kvasi lice poput mirisa mora na vetru
ili poput vetra na moru
sa svim onim kapljicama
soli
da će to biti rima koja se voli
Poezija i ja I, da ću imati veće grudi
„Samo se opusti
i to što jesi – budi“, rekao si I, nekako je bilo dogovoreno
koliko mogu da se setim
da ću stvarno da letim
poput senice
ili neke druge ptice.
I, da će uvek biti bisera, školjki i korala
da ću raditi šta volim i šta budem morala.
I sprudova na dalekim obalama
na svim meridijanima
i da će uzbudjenja trajati danima.
I, ovog se sasvim jasno sećam
da je dogovor bio
to se nekako podrazumevalo
da neće biti rastanaka
da neće biti ni jednog
ni tužnog, ni onog kukavičkog, bednog
A da ću ja, zauzvrat biti veća od života
i da me neće biti sramota
ako sam pala, jer ja sam tebi obećala
da ću da krenem ispočetka
sto puta, ma i sto osam
ako znam ko sam I bilo je još, tu, planova
bioskopa, bazena, aeroplanova
života koji je trebalo da liči na romantičnu komediju
u bioskopu pored vas. I, jedan siguran, nezaboravan glas
laki dzemperi, kašmir
popodneva u botaničkoj bašti
lišće i puževi pod našim stopalima
kao na slikama, kao u mašti... I, onda odjednom
Evo, ovo popodne
i malo matematike
zbog jedne male, malecke
slike
koja je slučajno ispala iz stare gramatike
Moje lice
Medju svim tim licima, i konjima i poljskim cvecem, na livadi
tako puni nade, tako mladi...
I malo , vrlo malo, malo gorčine
iz popodnevne tmine
U zimski smiraj
bez snega
koja kap sete i koja trunka ega I, da bilo je aeroplanova i stisnutih dlanova
suza koje su u redu, i osmeha u pogledu
bilo je tepiha, rasprodaja, lustera, svih čuda čuda sveta
cipela sa šnalama
sukoba sa budalama
bilo je svega iz supermarketa sreće i bola
i igranja na stolu i oko stola! A u stvari,
bilo je
dugih rečenica
sjajnih korica
akrilika
i slika
I fanastičnih svetova .
i cvetova
u bojama latinoameričkih ara, uspomena sa Kiklada i sa obala Gibraltara
mirisa urmi, karusela u Parizu, I, na onom velikom belom brodu
bilo je
zanosnog admirala,
i zato ti hvala. Pa ipak, i ti i ja znamo
da sam skoro sve ovo sama nacrtala. I, ne želim da zvučim nezahvalno i nemarno, ali Ti,
Ti
si mi obećao, Bože,
da će sve ovo biti
stvarno. 16. decembar 2014.

 

Mirjana Bobić Mojsilović ©
NEPRAVDA Poezija se piše u samoći
Posle jedan i trideset, uglavnom
U postelji noći :
Samo ti.
Letnje lišće koje izdiše sa grana
zrikavci i
udaljeni glasovi uspaljenih studenata iz iznajmljenog stana.
I, nikada ne pišeš
o njemu, koji te vodio u kafanu
koji te je zasipao muzikom violinom i vinom i bilo vam je sasvim fino.
I dok te gleda zejtinjavim pogledom
naručuje ti narodnjake, ili evergrin
sve hit do hita
i još te uviđavno pita da li ti se dopada
kako sviraju volinisti ali toga si sita odlična muzička posada
na tom brodu ali tebe sve više spopada dosada. O onome ko je tu...niko ne piše
Nego se piše
o onom koga ne možeš imati više
ili o onima koje nikada nećeš imati
to je možda teško da se shvati:
U poeziji živi samo prošlost
uspomene davnašnje
ponekad i budućnost
a nikako vreme sadašnje. I, ne pišeš o onome ko ti je govorio kako se može živeti
na ivici nekog planinskog klanca
Ili na splavu
na sporoj vodi reke, koji se sažali na neznanca
i čije su usne željne i meke,
spremne da te ljube. Pesmu ne pišeš njemu
koji i u pola noći
zna kad ti je rođendan
I
koji je tvoj
konfekcijski broj. Ne pišeš o njemu koji ti je donosio cveće
bukete orhideja i bio prepun ideja
o tome
kako je lako
okrečiti stan, ili napraviti policu
zasaditi lipu, il’ jabuku
i ispod nje staviti stolicu
i posmatrati vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave. O njemu ne pišeš pesmu.
O njegovoj pažnji, o proleću
skuvanoj kafi i drugim lepotama,
Jer, poezija je alergična na sreću Njega pominješ samo
zbog komparacije
da utisak bude jači
kad pišeš o onome
koga nemaš
i koji ti više znači. Pišeš o njemu, koga nikada nije zanimalo
da posmatra vlati trave
svejedno da li Vitmanove,
ili prave. O bezveznjaku koji je krečio
tuđa predsoblja i sobe, ali ne i tvoju
i zna rođendan neke druge osobe
a tvoj nekako uvek zaboravi.
Ali to je tako normalno na planeti na kojoj boravi. Tako, da... poezija je tajnina tajna .
Dorćolskim rečnikom rečeno:
kurvina rabota
nešto , unapred, nepravedno stečeno. Ne onaj ko ti je slao pesme
pazio te, voleo i najbolje ti pružio: nego pesmu, uglavnom, dobija onaj ko je ničim
ama baš ničim, nije zaslužio. 5.6.2015.

 

Mirjana Bobić Mojsilović ©
Neke PESME SU O TEBI Neke pesme su o tebi.
Al’ ti to ne znaš
Jer ne čitaš poeziju
Nikad nisi čuo za Cvetajevu
I Ahmatovu ili Gvendolin Bruks
Ti rešavaš ukrštenice
Ili igraš sudoku
I, Oblak u pantalonama
na tren izaziva mali bljesak u tvome oku
Zamišljaš,
kako je ta slika neverovatna
da neko uopšte pomisli
da oblaku pravi odeću od platna, ili nešto slično
tako logično, tako logično. Ti nisi podnosio poređenja
Sve te metafore o ljubavi
u vidu mora, i peska
O mesecu koji se kupa
u mastilu pučine koja se ljeska Više si bio, ako ikako može
Da nam se dodiruju kože I posle,
Ispred televizora, sporo dišući
na Nacionalnoj geografiji
Zuriš u ekvadorske kiše
dok kroz prozor mokro nebo stvarno miriše
Tebi je to bilo to, i ništa više Stvarnost koja ima ime
i koja je sama sebe objasnila
Opipljiva, poput tela, i jasna
sirova, mirisna i masna O.K. Negde su pale kiše
i neko je počeo
da psuje Šta je tu imalo više da se opisuje? A na drugim kanalima, na mah
svet je povraćao, i ljudi jauču
Na berzi opet predviđaju krah dok se nervozno vrtiš na mom kauču. Pre nego što odeš,
Uplašen od stiha koji lebdi ispod lustera
Nešto te tera
Jače je od tebe
I ne da ti mira
Plašiš se Šekspira Niko nije ništa rekao
Niko nije pomenuo Beatriče
Niti iko viče, Stao si, nekoliko trenutaka,
čekao
al’ nisi ti iz te priče. I sada
Zarobljen izmedju cipela sa crvenim đonom
Opčinjen telefonom
i njegovim zvonom
Očaran izglancanom karoserijom
gumama, felnama
I onom gangsterskom serijom Tvoje ruke, stvorene
da potpisuju čekove
da izdrže sklekove
da pišu poruke
od stočetrdeset karaktera
Ti si jedan od aktera
zbilje koja se može opisati u jednoj rečenici
sa svim tvojim licima
predmetima
i tvojim dobicima. Nikada nisi razumeo
Ono:
Kako u debelo uvo nežnu reč zabosti ...
I udobno si smešten tamo
gde se manje vide tvoje vrline
ali i tvoje slabosti. Da, neke pesme su o tebi
jer si jednom umeo da budeš
Oblak u pantalonama, na tren
I bila bi to još jedna pesma o nama
da nisi bio postiđen
Da ni si i tada, kao i obično
tražio da sve bude, tako logično. Tako logično.
Mi smo Paralelni svetovi , vatra i talas
Rečju, antipodi, kao Onazis i Kalas
Ne možeš ti da razumeš
melodramu raspevane Marije
Ta žena plakala je i pevala Za čoveka koji je mrzeo operske arije. Ovo je pesma o tebi
Od A do Š
I razvaljuje me od stopala do temena
Al’ ti o tome ništa nećeš znati
jer je sve ovo, ze tebe, uvek bilo
samo gubljenje vremena 2015.