Mirjana Bobić Mojsilović
Srce moje
odlomak iz romana Sunce se već kupalo u okeanu, i rumena stvetlost obli sve. Vinstonu se oči napuniše crvenim. On snažno zažmuri, i nešto nalik suzama uhvati mu se na trepavicama. ”Pak”, doviknu mrzovoljno, umornim glasom u kome su se mogle nazreti hiljade popušenih cigareta, i galoni viskija. ”Još leda, lenštino”. Mali sluga, obučen u tradicionalni balinežanski sarong, nečujno dotrča i na sto spusti posrebrenu izrezbarenu koficu za led. Vinston mu odmahnu da se ne trudi. Sam je sebi sipao led i dosuo još viskija u čašu. Iako je kasno ustao i dosta spavao, Vinston je izgledao kao da se još uvek nije probudio. Pak se, ne okrećući ledja, i sa jedva primetnim naklonom, izgubi u bašti. Vinston duboko udahnu, zagledan u pučinu. Masni miris frandjipana, razli se kao ulje po njegovom nosu. Cela Kuta mirisala je tim teškim mirisom žutih, roza i belih cvetova, čiji opori, gotovo starački , preslatki zimski vonj nije bio jedino što mu je smetalo. Vlaga od kiše koja je pala u rano popodne, lepila mu se po koži poput najlon kese. On podiže noge na ligeštul od tikovine, i dohvati čašu. Ritualno je promućka, a kockice leda kao da su nazdravile jedna drugoj. Čulo se “kling“; onda on napući donju usnu, izgledalo je to kao da će da zagrize čašu, i otpi dobar gutljaj. Reski žar alkohola razli mu se po grudima. Vinston dohvati paketić vinstona, izvadi jednu cigaretu, oliza je kao u starim američkim filmovima u kojima su muškarci još uvek bili muškarci, i zapali je. Povukao je dubok dim, i onda ga je ispustio žmureći na jedno oko: trudio se da kolutiće koje izbacuje, nanišani na obris zalazećeg sunca. Spusti čašu na stočić , i hladnom rukom predje rukom preko svojih grudi. Nežno poče da se igra sedim dlačicama na preplanulim prsima. Prijao mu je taj dodir. Za nedelju dana koliko je ovde, na Baliju, pocrneo je kao Indus. Svakodnevne masaže eteričnim uljima koje su obavljale dve Tajlandjnke , kao i plivanje u bazenu i brčkanje u džakuziju, učinile su da mu koža bude mekana i baršunasta. Najviše je voleo ulje za erotsku masažu koje je bilo napravljeno, pročitao je to na deklaraciji na flašici , od mešavine sandalovine, pomorandže i pačulia - u ulju od semenki groždja, mada mu je prijalo i ono koje je imalo ilang-ilang, biber i limetu. Oko bedara je imao umotan žuti pareo sa naslikanim zelenim zmajevima. Po kući je išao skoro go- bedara umotanih u dugačku maramu. Imao ih je u svim bojama. U njima se osećao komotno i slobodno. Kako je bio prekrstio noge na ligeštulu, jedan kraj marame skliznu na drveni pod verande. Vinston spusti ruku niže, i kao da hoće da proveri da li je sve na mestu, napuni šaku svojim teškim testisima. Zatim uvežbanim pokretom, dohvati svoj penis, nežno ga obuhvati rukom, povuče ga na gore, a onda ga ostavi, pustivši ga da padne, malaksao, preko butine. Spustio je na trenutak ruku na svoje privatno ”sveto trojstvo”, kao da ga hrani posebnom energijom, a zatim povuče pareo i ponovo se pokri. Gledao je u sunce koje je ljubio okean.Iza njega, čulo se brborenje vode u džakuziju i udaljeno šljapkanje Njomana Paka oko bazena. Odjednom ga preplavi neizreciva tuga. Došla je sama, nezvana, bez razloga. Bilo je to ničim izazvano osećanje. Oko njega je bila samo lepota i apsolutni mir. Vetrić je počeo da pirka, i on je mogao da čuje tihi ples lišća svetog drveta baniana, šuštanje bambusa, i šaputanje akacija zasadjenih svuda po bašti vile. Jedan gušter se spokojno sunčao pored njegovih nogu, a učinilo mu se da je drugog, negde iz bašte, čuo kako je kriknuo sedam puta. To se na Baliju smatra srećnim znamenjem, ali Vinston se rastuži na tu pomisao. ”Šta bi za mene bilo srećno znamenje”, prošlo mu je kroz glavu. Oseti se tupo. Pio je, i ta iznenadna melanholija razlivala se po njegovim grudima zajedno sa viskijem. Ali, sipao je sebi još jedno piće. Tu, sa njegove desne strane, stajao je predivan grm frandjipana, čiji su beli cvetovi sa žutim osnovama, delimično zaklanjali pogled na okean. Vinston nape svoje uši – mogao je sasvim jasno da čuje jedan cvet kako tiho pada, kao suza. Pak mu je pre nekoliko dana objasnio da cvetovi frandjipana, kad padaju na zemlju, predstavljaju protok vremena. Vinston sada pomisli na vreme koje prolazi i duboko uzdahnu. Okean proguta ogromnu vatrenu loptu. Ljubičasto mastilo , razblaženo svetlošću koja je tinjala iza horizonta, rasu se nad vodom. Prošao je još jedan dan. Vinston poče da se češe od nelagodnosti pred tom plimom sete koja je nadirala u svaki kutak njegovog bića. Učini se sam sebi, najednom, kao tužan mali čovek. Kao čovek koji nije uhvatio smisao života, iako je uhvatio sreću za rep. Svojim snažnim šakama protrlja lice, oči i nos. Ustade, pa se posle nekoliko sekundi, ne znajući šta će sa sobom, ponovo vrati u ligeštul. Taj san, to ga je poremetilo. Celo popodne borio se sa tim snom, sa fragmenitima tog sna, koji su mu u fleševima dolazili i odlazili. Čak i dok su ga danas, kad se probudio, masirale Tajlandjanke koje je zvao Jao i Tao, (a one se nisu ljutile zbog svojih novih imena – naprotiv, klele su mu se da vole svoja nova imena), Vinston nije mogao da ga natera da odleprša iz njegove glave, iz njegove duše. Da , taj san ga je uzdrmao. Inače, šta bi drugo moglo biti? Vinston je bio zdrav, dobro je izgledao, iako se ne bi moglo reći da je bio neki lepotan. Ali, bio je muževan, i žene su se prosto lepile za njega. Sa tim velikim nosem, i dovoljno kose na glavi koju je brižljivo negovao, (mnogi su sumnjali da se vrlo umereno farba i da ima odličnog frizera) puštajući je da mu padne do vrata – u svojoj pedeset sedmoj godini, izgledao je deset godina mlade. Kad bi se pogledao u ogledalo, uvek bi, ne bez izvesnog ponosa, zaključio da nema salo, ni višak kilograma. A, ako se uzme u obzir da je redovno radio trbušnjake, i da bi, kad god je mogao, sebi priuštio masažu, mogao bi bez preterivanja da kaže za sebe, da predstavlja redak primerak svoje generacije. Jedino što ga je moglo odati bili su njegovi tricepsi, i vrat. Tu je koža, jednostavno visila, i Vinston se bio pomirio sa tim. Kao i svake godine u poslednje vreme, odlazio bi početkom leta na neko daleko putovanje, sam. To mu je bilo potrebno, da se skloni iz civilizacije. Da bar na kratko prekine sve , ionako labave, veze sa svetom koji poznaje, u kome živi. Išao je da se odmori, da se izluduje i da sredi svoje misli. Iznajmio bi kuću, i živeo, pisao, pio, sunčao se, koliko izdrži. Pre nekoliko godina na Madagaskaru je sedeo čak dva meseca, i uživao je. Njegov radni odmor, kako je to nazivao, uključivao je, razume se, i razuzdani seksualni život , koji ga ni na koji način nije obavezivao. Koliko je imao para, toliko su ga volele. Svaki put kad bi im ostavljao novac, jedva čekajući da se te žene pokupe iz njegovog prostora i odu, da ih više nikada ne vidi, Vinstonu bi pala na pamet cinična misao, da ga isto koliko i ova povorka bezimenih azijskih prodavačica ljubavi voli, toliko su ga volele i sve one , velike, moćne, uspešne žene koje je promrsio kroz ruke u Beogradu i svuda gde bi njegova književna dela pravila neku vrstu njegove lične erotske prethodnice. Bila je to samo uzajamna razmena, neka vrsta prećutnog ugovora da su emocije isključene. ”Emocije guše i komplikuju žiivot”, verovao je, ” i, samo slobodan čovek može da stvara ”. Na glupo pitanje u jednom intervjuu, da li je teško stvarati, i kako dolazi do ideja za svoja dela, rekao je: ”Ne verujem u muku stvaranja, ne verujem u dela koja su posledica duševnog ropca - muka je samo oplata, marketing za dosadno delo.” Vinston je , naime, bio uspešni i poznati pisac. Njegova književna slava u proteklih petnaest godina daleko je nadrasla meru njegovog rodnog grada. Šta više, njegova tri poslednja romana katapultirla su ga u predvorje evropskih bestseller lista. Nije, naravno, još uvek dostigao onoliku slavu i novac anglosaksonskih autora, poput Salmana Ruždia ili Džoane Rouling, ali im se približavao. Njegov najnoviji roman u Nemačkoj je već bio na listi deset najčitanijnih stranih pisaca, a u Francuskoj je povodom izlaska francuskog izdanja ”Čuda Miroslavljevog jevandjelja” dao opširne intervjue za ”Liberation”, ”Le Monde” i francuski ”Vog”. U Vogu je mogao da pročita o sebi da je izuzetno privlačan muškarac, a u antrfileu je bilo napisano da je slobodan, to jest da nije oženjen. Poseta na njegovom sajtu se posle objavljivanja tog teksta i fotografije koju su malo doradili u fotošopu, udesetostručila, a njegovi strani izdavači trljali su ruke. Bio je bogat, bio je slavan, a to je značilo i da je u najboljim godinama… Plumeria alba, cvet iz roda magnolia